Sir Richard Branson danas važi za biznis selebritija i filantropa sa zanimljivom karijerom koja je prolazila kroz uspone i padove. Ako mene pitate, najbolji poslovni potez mu je bio angažovanje tinejdžera Mikea Oldfielda da se mota po njegovom novootvorenom studiju i snimucka nešto svoje u slobodnim terminima.
Rezultat znamo.
Album Tubular Bells (1973) je prvo izdanje Virgin Recordsa, koje je bilo inovativno za to vreme. Prodavao se k’o alva, što je omogućilo Bransonu da zaradi prvi ozbiljan novac, a mlađani Oldfield je prečicom ušao u muzičke enciklopedije.
Ovakav neočekivani uspeh omogućio je Oldfieldu da doživotno kapariše vreme u studiju, što je on iskoristio sa promenljivim rezultatima. Kako je vreme prolazilo, njegovi albumi su mi bili sve nezanimljiviji, da bi samo na momente zablistao u retkim trenucima – i to kada je snimao konkretne, kraće pesme oslonjene na pop i rock.
Oldfield je, verovatno, bio svestan toga da njegova muzika postaje beskrvna i dosadna, pa je na albumu Tubular Beats (2013) pokušao da udahne starim temama malo života uz malo pulsirajućeg ritma i elektronike. Kako se od babe teško pravi devojka, rezultat je šaren i daleko od ubedljivog.
“Never to Far” zatvara album, a gostovanje Tarje Turunen sa svojim pedigreom operetske heavy metalke me je podstaklo da pomislim da će, napokon, nešto da grune iz Oldfieldovih gitara. Nije se desilo ništa sem fantastičnog video spota, koji pažljivo treba odgledati.
Kako nisam nadžak čiča, dao sam mu ponovo šansu. Ovogodišnji Oldfieldov album Return to Ommadown je dočekan sa ushićenjem, mada na njemu nema ničega što se ranije nije čulo. U nešto više od četrdesetak minuta nema ni jedne teme koja bi se upamtila – muzika jednostavno teče, teče i tako sve do kraja…
Fanovi, sada možete da me razapnete… 