“Prepisivači” su uobičajena pojava u muzici. Da ne zalazim daleko u istoriju, uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Ovo “prepisivači” ne treba shvatiti u doslovnom smislu – muzička industrija je oduvek bila sklona da nove autore pogura u smeru nečega što je aktuelno i donosi novac.
Početnom šezdesetih u Americi su bili popularni izvođači koji su se oslanjali na folk tradiciju. Peter, Paul and Mary su bili lagani za konzumiranje, lepršavi sa višeglasnim pevanjem i sem dobre zabave nisu nudili ništa što bi na bilo koji način iritiralo još uvek konzervativnu masovnu publiku.
Engleski odgovor na njih su bili The Springfields.
Grupa je bila okupljena oko brata i sestre Toma i Mary O’Brien. Imali su nekoliko uspešnih hitova, a prestali su sa radom 1964. godine u trenutku kada se Mary odlučila za solističku karijeru i postala dobro poznata Dusty Springfield.
I Tom je uzeo isto prezime, ali se okrenuo karijeri pisca pesama i muzičkog producenta. Tražio je nekoga ko bi mogao da nastavi sličnu priču, pa nije gubio vreme – australijska grupa The Seekers mu je naišla kao poručena. Imali su sjajnu pevačicu Judith Durham, upečatljivo višeglasno pevanje, pa mu je bilo lako da počne da piše za njih.
Već sa prvom pesmom su bili uspešni – “I’ll Never Find Another You” je odisala romantičarskom odanošću, bogatim zvukom akustičnih gitara i lako pamtljivom melodijem, pa nije nikakvo čudo što je zasela na prvo mesto top lista u UK i Australiji, a odlično je prošla i u USA. Nije baš najjasnije da li se u svom narativu obraćala drugoj strani ili samom Bogu u izlivima ljubavi, ali ko za to mari. Važno je da se dobro prodavala.
Iako su The Seekers imali još pregršt hitova, krajem 1967. godine su prestali sa radom, jer ovakva vrsta muzike nije imala šanse u komercijalnoj borbi sa žešćim momcima koji su, u međuvremenu, ušli u muzičku arenu. Okupljali su se i prekidali mnogo puta tokom proteklih godina, a koliko vidim, još uvek nastupaju.
Za nostalgiju i romantiku uvek ima dovoljno publike.