Gadljivost rokerske publike prema “zabavnoj muzici” je opštepoznata i najčešće ide u krajnost – potpuno je ignoriše. Ako se vratimo nekoliko decenija u prošlost, lako ćemo da se prisetimo šta se i kod nas dešavalo tokom šezdesetih. Praktično, svi muzičari i pevači koji su u to vreme stasavali počinjali su karijeru pevajući na festivalima, a oni najbolji su kasnije pronalazili sopstvene puteve – Arsen Dedić je po opusu i kvalitetu pesama postao verovatno najznačajniji songwriter Balkana kome šlagerske pesme sa početka karijere nimalo nisu okrnjile ugled.
Ako napravimo paralelu sa svetom, lako ćemo da utvrdimo da nije bilo velike razlike.
Scott Walker, Roy Orbinson, Glen Campell i mnogi drugi su u isto vreme izvodili repertoar koji bi lako mogao da se svrsta u “zabavnjake”.
Danas ovakvu muziku izvodi Marc Almond. On tokom čitave svoje karijere vešto koketira sa retro fazonom i to radi u velikom stilu. Sa njegovim novim albumom Shadows And Reflections (2017) dobili smo još jednom porciju sentimenta i nostalgije za koju je lako da se zalepiš.
Pri tome, Almond nije ni malo patetičan i ne karikira stvari. On pesmama za koje misli da su dobre pristupa sa ozbiljnošću i na čudesan način im produžava život, jer izvođenje i bogati aranžmani nisu sebi svrha – akcenat je, što bi rekle naše komšije, na ugođaju.
Sam izbor pesama je pomalo neobičan. Autori poput Burta Bacharacha ili Johnnyja Mandela, kao pisaca američkih standarda se nekako podrazumevaju, a rokerski milje autorski zastupaju The Herd (“From the Underworld“, autor Peter Frampton) i The Yardbirds (“Still I’m Sad“).
Za singl je izabrana “How Can I Be Sure“, pesma koja je 1967. godine bila veliki hit za The Young Racals, tipična za ono vreme po emotivnim nedoumicama njenog junaka. Koliko se sećam, sa njom su imali uspeha početkom sedamdesetih i Dusty Springfield, kao i teen idol David Cassidy, a nema sumnje da će i Almond dobro proći na listama – kako se iz videa vidi, atmosfera kultne emisije Ready, Steady, Go! iz šezdesetih je dosledno restaurirana i lako će pronaći nekadašnje verne gledaoce.
Muzike kakvu Almond izvodi više nema, osim u nostalgičnim sećanjima matorih slušalaca. Ako bude ustrajao u svojoj tvrdoglavosti oko repertoara, uopšte ne sumnjam da još mnogo godina neće otiću u penziju. Uostalom, kako smo ispisnici, mogu da potvrdim da smo još uvek u relativno dobrom voznom stanju. 