Nekad sam voleo jesen. Sad me stigle godine, ceo špil sam skoro nagurao, pa sam postao džangrizav kad me na prelazu iz oktobra u novembar za manje od 24 sata salete zagušljiva toplota, nasrtaj olujnog vetra koji donosi horizontalnu kišu i blago modra boja na vrhovima ušiju posle samo sat vremena provedenih napolju.
Manje-više hladnoća, nemam problem sa tim. Ali ako nešto ne mogu da podnesem, to je kiša noću. U svako godišnje doba. Jedino volim onu pesmu…
U vreme kad sam bio osnovac, bilo je popularno “Nedeljom popodne” na onoj televiziji. Kažem “na onoj” iz razloga koji su očigledni samo onima koji pamte TV program sa samo dva kanala, onda kada je postojao odličan školski program koji je emitovan dvaput, kako bi i deca iz jutarnje smene mogla da ga pogledaju, kada je postojao odličan dramski program, kada si godišnje mogao da pogledaš stotinu antologijskih filmova… Beše to vreme kada je na televiziji mogli da nastupe samo oni muzičari koji o muzici ponešto i znaju, kada je ludama bilo mesto u ludnicama, a ne u rijalitima, a kad su lopovi bili u zatvorima, a ne na čelu privatnih televizija ili njihovi gosti u udarnim terminima.
E, to “Nedeljom popodne”, koje je pokrenula ekipa oko Saše Zalepugina u Zagrebu, a beogradskoj ekipi je trebalo skoro dve godine da shvate o čemu se tu radi i kako se to pravi, uticalo je na dobar muzički ukus populacije, jer zahvaljujući kolažnom karakteru četvorosatne emisije, najzad je bilo dosta muzike na televiziji, a od 22 miliona stanovnika tadašnje države, pet miliona je u svojim domovima redovno gledalo tu emisiju. I baš zbog muzike sam voleo da gledam tu emisiju, pa danas čak mogu kao svedok da prepričam onaj “skandalozni” debitantski nastup grupe Haustor na televiziji. No, tada smo prvi put počeli da gledamo i spotove uvezene sa engleskih i američkih televizija. Iz nekog neobjašnjivog razloga, Zalepugin mesecima nije skidao jednu pesmu sa repertoara. Beše to “Rainy Night in Georgia“, čežnjiva R&B pesma koju je neverovatnom lakoćom i još neverovatnije velikim ustima pevala Randy Crawford.
Ne mogu da odolim.
Ma, nije to bio ovaj spot, ono što pamtim beše baš nešto režirano, sa sve veštačkom kišom u nekom studijskom eksterijeru. Ali gigantska usta su ona ista.
Godine su prošle i ja na tu pesmu više nisam mislio… Sve do pre nekoliko dana, kad sam negde zakačio verziju koju je Rod Stewart besprekorno otpevao° na albumu Soulbook (2009). I tad sam se, posle mnogo godina, ponovo navadio na pesmu koju odavno nisam čuo. A za razliku od onh godina kada sam samo uživao, sada ne mogu da izdržim dok o pesmi koju uporno slušam ne saznam barem najvažniju faktografiju. I tako sam, posle više od tri i po decenije, najzad zatvorio još jedan krug…
° Digresija – Za razliku od Peacocka, ja uglavnom dobro znam čije albume obrada smem da pustim u uši, pa se nisam navukao na onaj Dylanov auditivni horor koji je njega odvratio od albuma obrada na neko vreme. Štaviše, oduševljen sam crooner nišom u kojoj se Rod Stewart nalazi već petnaestak godina… Ali, to je već neka druga priča, svakako vredna posebnog pisanja…
“Rainy Night in Georgia” je pesma koja se već decenijama rado peva i nju je obradila čitava plejada odličnih pevača. Najšašavije je to što je pesmu napisao i 1967. godine snimio Tony Joe White, čovek koji baš i ne može da se pohvali bogzna kakvim vokalnim mogućnostima. To je možda velika šteta, jer njegov baršunasti bariton širokog raspona bi verovatno postao slavan da nije toliko prepun falša. No, White je tipični predstavnik tzv. swamp rocka, tamo vrljavo pevanje nije nikakav greh. Osim toga, sve mu je oprošteno, jer stvari su došle na svoje mesto kada je tu veličanstvenu pesmu preuzeo i de facto proslavio Brook Benton, kada je snimio singl 1970. godine.
Od tog časa, red u kosmosu je ponovo uspostavljen. Bentonova verzija u klasičnom rhythm’n’blues maniru i standardnoj Atlantic produkciji postala je novi etalon. A to što se Whiteova osnovna verzija zamalo izgubila, uz svo poštovanje autora, i nije tako loša stvar. Možda je malo nepravedno to što su mnogi mislili (ili još uvek misle) da je Benton autor pesme. No, to je samo stvar definicije: on je pesmu “preoteo” zahvaljujući besprekornom aranžmanu i sjajnom glasu kakav ova pesma zaslužuje. A Tonyja Joea Whitea ne morate da sažaljevate: sasvim je sigurno da je od tantijema za korišćenje te pesme u poslednjih pedesetak godina zaradio više nego od sopstvenog glasa.