Iako u svojoj zaostavštini imaju nekoliko hitova, Molly Hatchet u svojoj višedecenijskoj karijeri nisu postigli uspeh kakav su imali Allman Brothers Band ili Lynyrd Skynyrd. Razlozi zašto je to tako nikada mi nisu bili jasni jer je “južnjački rock” žanr koji je uvek aktuelan zato što ga sviraju vrlo kompetentni muzičari, pa savršeno funkcioniše na koncertima.
Valjda je za veliki uspeh potrebno i malo sreće.
Ono po čemu su sigurno poznati su interesantni omoti albuma. Prvodbitno ih je radio poznati crtač stripova i plakata za filmove Frank Frazetta, a kasnije neki drugi autori koji su zadržali njegove ideje i manir.
Debi album Molly Hatchet (1978) se držao proverene formule – daj nešto malo da otpevamo, pa čim prođe koja strofa, možemo da krenemo “u razradu” koja može da potraje. I to je zvučalo jako dobro jer su se trojica gtarista naizmenično smenjivali u solažama. Jedina pesma na njemu koja nije njihova bila je “Dreams I’ll Never See“, a pokupljena je sa antologijskog debitantskog albuma grupe Allman Brothers Band.
Autor ove pomalo čudne pesme pesme je Gregg Allman. U vreme kada je prvi put snimljena, Gregg jedva da je prebacio 20 godina, a pisao je o “krizi srednjih godina”, o čoveku koji je razočaran u svoje mladalačke snove, pa sve što mu je potrebno je neka žena koja će mu dati snage da nastavi dalje. Tipično bluzerski…
Molly Hatchet još uvek postoje i sviraju, mada je dobar deo muzičara iz ranih postava tokom proteklih decenija poumirao iz raznih razloga. I ne misle da prestanu. Pivo će se i dalje točiti na svirkama, a južnjački rok, kao što vrlo dobro znamo, nikada ne izlazi iz mode…