Alkohol i ja nikada nismo bili u (pre)velikoj ljubavi. Rano sam otkrio neprijatne nuspojave koje izaziva, pa sam se celoga života držao one narodne mudrosti da treba piti malo i dobro – nisam bio ni pripit u trenucima kada su mi se deca rađala, na zgražavanje bliže & dalje familije i prisutnih prijatelja. Ni nagovaranje žena da možemo još po jednu turu nije uspelo da me pokoleba, iako sam rizikovao da me obeleže da nisam “pravi muškarac” – nikada nisam popio pola flaše žestice, gajbu piva ili 3 litra vina.
No, ponekad nisam uspevao da pronađem “ručnu” na vreme.
Poslednji put je bilo kada sam ponovo ženio brata. Ugledni muzički kritičar & publicista i ja smo tokom podneva/večeri slistili flajku “tek tako” – da bi se cirkus koji je nastao posle toga pretvorio u urnebesan smeh moje dece koja su tada prvi put videla da me noge ne drže baš najbolje. 
Imao sam, kao pravi roditelj, i glup izgovor: za sve je kriv isključivo Jack Daniel’s. 
Sa dotičnim pićem decenijama imam ambivalentan odnos – sa jedne strane, priznajem mu da je moja omiljena žestica, a sa druge da nema onu prefinjenost koja krasi Rémy Martin ili Courvoisier. Tu i tamo može se naći bezbroj pesama koje slave Džekija ili jednostavno Tennessee whiskey (bourbon). Zavisi samo kako će junaci završiti na kraju pesme: manje-više pijani ili nešto mnogo gore…
The Devil Makes Three je vrlo zanimljiva grupa iz Kalifornije koja svira starinsku muziku u kojoj se prepliću jazz, blues, ragtime, folk, country i svi ostali muzički stilovi koji mogu da im padnu na pamet… I to u svom izvornom obliku. Ono što ih izdvaja od sličnih grupa su izuzetno zanimljiv repertoar (što se može proveriti na bilo kom od njihovih sedam albuma) i fina nota zajedljivosti u pesmama punim humora tako da na tekstove treba obratiti posebnu pažnju. “Old Number 7” govori o nasrećnom gubitniku koji Džekija sa crnom etiketom koristi kao univerzalni lek za bekstvo od životnih problema.
Ako pijančenje dok ne padneš može rešiti bilo koji od njih.