Pravo da vam kažem, dugo sam se dvoumio da li da upotrebim ovaj snimak kao predmet rubrike. Da se ne uvredite: većina slušalaca ne želi da se izlaže ovolikoj količini muzike po jedinici vremena. Ako baš hoćete, i ja moram da biram kad i kako ću sebe da izložim nečemu poput ovog; ne uspeva mi baš uvek. No, trik je u tome što ovde nema kockanja: veliki ulog najčešće vrati i veliku dobit, što beše i u ovom slučaju. A to je nešto što ne bih hteo da vam objašnjavam čak i kad bih bio sposoban za to.
Iz ove kože se ne može: jeste nedelja popodne, ali nema odmora. Jer, danas slušamo muziku Igora Stravinskog.
I što bi rekao onaj armunikaš: mi se izvinjavamo.
Zbog opisa izgleda perja koje liči na plamen vatre, mnogi su Žar-pticu brkali sa Feniksom, pticom koja sagoreva u plamenu, pa opet izniče iz pepela. No, predanje o Žar-ptici, koje verovatno potiče iz staroslovenske paganske mitologije, razvilo se u prelepu bajku koja je ostala sačuvana u Ukrajini.
– * –
Lutajući nepoznatim krajevima carstva, u nekoj šumi se carević Ivan zatekao pored drveta sa zlatnim jabukama u krošnji. Kad je pružio ruku da ubere jednu jabuku, ugledao je neobično stvorenje u granama: beše to Žar-ptica. Kada je carević potegao luk i strelu ka njoj, ona je progovorila i zamolila ga za milost. Carević pristade da Žar-ptici poštedi život, a ona mu zauzvrat obeća da će ga spasiti od nevolje, ako se u njoj ikad zatekne. Kao zalog, dade svoje pero careviću, kojim će je on pozvati ako zatreba.
Posle nekog vremena, carević Ivan naiđe na neobičnu mračnu tvrđavu čije zidine su čuvali kameni vitezovi. Dok je on gledao, kroz kapiju izađe na potok trinaest prelepih devojaka, a u poslednju od njih carević se zaljubi na licu mesta. Devojka ga ugleda i reče mu da beži odatle, jer mesto je ukleto: čarobnjak Kašvej će ga pretvoriti u kamenog viteza, samo ako li ga uhvati. Rekavši to, devojka pobeže za ostalima u tvrđavu, a carević odluči da je osvoji. Zaluđen ljubavlju prema devojci, pokucao je na debelu kapiju tvrđave, a tad stadoše iz zemlje iznicati dvoglavi đavoli. Okružiše carevića, pojavi se i sam čarobnjak Kašvej, zapeva čudnu pesmu, a carević tada poče lagano da se kameni. Poslednjom snagom, izvadi on pero Žar-ptice i mahnu njime, na nebu se pojavi plamena tačka, đavoli se poplašiše i pobegoše, čarobnjak se brzo vrati u tvrđavu neobavljena posla, a carević bi spašen od zle sudbine.
Žar-ptica tada odvede carevića Ivana do one zlatne jabuke i reče mu da se ispod nje krije duša čarobnjakova. I zaista, carević među korenjem pronađe pačije jaje. Baci ga uvis, a kad ono pade na zemlju, iz njega suknuše plamen i dim, a nad šumom se prolomi strašan krik. Zemlja se zatrese, a zidine tvrđave padoše. Kameni vitezovi oživeše – bili su to mnogi nesrećnici koje je čarobnjak Kašvej začarao dok su pokušavali da spasu svoje devojke, koje je zli čarobnjak uhvatio. Uto se oni nađoše sa svojim devojkama, koje su najzad bile slobodne. Carević Ivan pronađe onu poslednju, Carevnu, oni se zagrliše, Žar-ptica zapeva umilno i svi su poživeli srećno do kraja života. Čiča-miča, gotova je priča°.
– * –
E, nije gotova priča. Onda je mlađahni, nadasve talentovani, ali još uvek svetu nepoznati kompozitor Igor Stravinski 1910. godine dobio narudžbu da napiše muziku za balet na osnovu poznate bajke. Naručilac je bio Sergej Djagljijev (Дягилев – dakle, čitajte kako je napisano), oznivač znamenite baletske trupe Ballets Russes iz Sankt Peterburga, sa kojom je žario i palio širom Evrope. Djagljijev je bio ljubitelj avangarde i neobične ideje koje je Stravinski imao nisu mu pravile problem – štaviše, on je muziku Stravinskog video kao prečicu ka posebnosti kojoj je težio.
Posle uspešnog početka na baletu Žar-ptica, saradnja između dvojice umetnika se nastavila sa još dva baleta koji su pobudili neuobičajene reakcije. Ballets Russes je imao najznačajnije uporište u Parizu, koje je tih bohemijanskih godina moglo da pretrpi sve (ili skoro sve), pa su neobične ideje i u baletskoj koreografiji i u muzici uglavnom bile dobro prihvaćene. Međutim, u Austriji su odbili da prihvate izvođenje baleta Petruška, zbog schmutzige Musik (prljave muzike).
Balet Posvećenje proleća (1913) je jedan od najkontraverznijih trenutaka u istoriji klasične muzike: reakcije na neobičnu koreografiju Nižinskog i prodornu aritmičnu i disonantnu muziku ogromnog orkestra koji je neprekidno obitavao u forte dinamici izazvali su raspad discipline u publici i nerede kakvi nisu zabeleženi nikad pre. Na stranu tema baleta: koliko god neobično liberalan za svoje vreme, čak ni Pariz tog vremena nije mogao da podnese takvo veličanje paganske mitologije kakvo je prikazano na sceni na Jelisejskim poljima tog 29. maja 1913. Rasprave o toj predstavi, koja je posle premijere bila praćena sa još pet repriznih izvedbi sledeće dve nedelje pre nego što je skinuta sa repertoara, potrajale su mesecima.
Posle svega, Stravinski je izašao iz te životne epizode kao pobednik. Na stranu balet, koji je priča za sebe: do tada nepoznati kompozitor je postao najzanimljiviji autor klasične muzike, a uzorci muzike iz tri baleta, oblikovani kao orkestarske svite koje su zasebno izvođene, pokazivali su da je reč o umetniku koji ne dozvoljava da bude sateran u mediokritetske obrasce.
Posle ove faze, koja je izvesno najznačajniji segment njegovog stvaralaštva, Stravinski se okreće neoklasicizmu i ponešto umerenijem pristupu u obradi tema. To više nije moglo da se nazove avangardnim niti po snazi da se uporedi sa strahovitom energijom muzike za tri baleta koju je napisao po narudžbi Djagljijeva.
– * –
Vremenski skok od jednog veka nas dovodi u današnjicu, u umetnički prostor u kojem avangardu nije lako prepoznati. Držeći se tema koje nam nisu strane, uočićemo neke paralele u progresivnim vidovima popularne muzike: avangardni autori pronalaze polazne obrasce u klasičnim uzorima. Nije strano niti nepoznato da mnogi izvođači posegnu za muzikom najvećih autora muzike, od baroka do neoklasicizma. Primeri su vam poznati, a neke od njih smo pominjali i ovde. Izvesno najmonumentalniji takav primer u istoriji rock muzike čini onaj koji su nam doneli Emerson, Lake & Palmer, u čijem opakom sviranju se čuju tragovi preko trista godina muzičke istorije Evrope… Uzgred, Greg Lake je prezirao pojam “progressive music“, jer ga je smatrao elitističkim i nepravednim po sve druge oblike muzike, jer on složenost muzičkih oblika nije video kao imperativ u muzici per se, iako je značajan deo svoje karijere proveo baveći se baš takvim muziciranjem.
No, da se ostavimo etimologije, jer je ona nevažna. Ovde nas interesuje činjenica da je bavljenje složenim muzičkim oblicima izazov i za izvođača i za slušaoca. I da se ostavimo monumentalnih obrazaca, poput onih koje su svetu dali EL&P: zavirimo na neka “manja” mesta, koja suštinom nisu ništa manje značajna.
Grupa King Crimson, tačnije ono što je u okviru te grupe realizovao njen spiritus movens Robert Fripp, najveći je uzor poslednjih pedesetak godina za muzički strukturno složenu, instrumentalistički zahtevnu i intelektualno izrazito provokativnu muziku koju je teško čak i imenovati. Muzika koju je Fripp stvorio u prvom periodu 1968-1973, sa grupom u kojoj su se članovi često menjali, prevazišla je očekivanja čak i svog autora: Fripp je često ponavljao da nije razumeo zašto se ta muzika sačuvala čak i kada sama grupa nije (postojale su faze u radu grupe, ta priča je duga i surova). Očigledno, postojao je teren na kojem je avangarda mogla da opstaje; iz tog vremena je preteklo još značajnih imena (Peter Hammill i Van der Graaf Generator, Holger Czukay i Can…), no svi su oni imali neke svoje zasebne niše. Jedna od nadasve značajnih pojava koje su se desile u “King Crimson svetu” jeste ta da je iz matične grupe poteklo stotinu spin-off ideja u vidu mnogih grupa i grupica koje surfuju na istom ili sličnom talasu; ta praksa traje i dan-danas.
Stick Men je jedna od najuglednijih grupa iz tog kruga. Samim tim što grupu predvodi Tony Levin, harizmatični superbasista i jedan od najvirtuoznijih muzičara koje je rock scena ikada imala, saopštava u kom kreativnom ključu ova grupa funkcioniše: to je muzika koja po virtuoznim kvalitetima uopšte ne zaostaje za onim što ujka Tony radi u grupi King Crimson, ali to ne bi u matičnoj grupi mogao da plasira. Nije reč samo o autarhičnoj postavci šefa grupe King Crimson, koja deluje tako da nam se čini da ne dozvoljava kreativnost u grupi – što, uzgred, nije tako: on samo ne dozvoljava ideje koje su lošije od njegovih, a one dobre rado prihvata, ali to se dešava retko. Prosto, postoji ozbiljan stilski otklon u vidu ogoljenijeg, žešćeg zvuka koji na mahove podseća na heavy metal. Stilske odrednice ni ovde ne vrede, a da li ćete taj stil nazvati imenom progressive metal, jazz fusion, art rock, experimental rock ili nekom šesnaestom jezičkom kovanicom, neka vam bude na zabavu i radost.
Stick Men radi od 2007. godine, uvek kao trio. Pored ujka Tonyja, tu je od početka bubnjar Pat Mastelotto (takođe, jedan od trojice bubnjara sadašnje postave King Crimsona). Treći član grupe je Marcus Reuter, koji je u grupu došao nakon što je njegov prethodnik Michael Bernier otišao 2010. godine, posle drugog albuma. Grupa, inače, ima šest objavljenih studijskih albuma i pedalj debeli denjak zvaničnih živih albuma i “zvaničnih bootlega”, a svoje delovanje oblikuje mahom kao serije svirki po manjim salama i većim klubovima širom Amerike, Evrope i Japana. Koliko se sećam iz pisanija ujka Tonyja na njegovom nazovi-blogu (jeste veb-dnevnik, ali nije RSS feed), svirke grupe se često sinhronizuju tako da mini-turneje uslede neposredno nakon što King Crimson ode na pauzu.
Razlog imena grupe je očigledan iz ovog snimka: Tony Levin dominantno svira Chapman Stick. Marcus Reuter svira Chapman Stick i razne varijacije Warr gitare, koja je hibrid između ujka Tonijeve “batine” i “obične” električne gitare. Karakteristična tehnika sviranja tih instrumenata, koju po ujka Tonyjevim rečima lako razume svako ko ume da svira klavir (pristup je isti), omogućava da svirka zvuči kao da u bendu ima mnogo više ljudi. Najzad, kombinacija tehnike i stila je dovela do toga da Stick Men zvuče jedinstveno; iskreno, ja ne znam ni za jednu grupu na sceni koja zvuči iole kao ova trojka. Nešto slično po zvuku smo mogli čuti osamdesetih i devedesetih u King Crimsonu, kada su ujka Tony i Adrian Belew orgijali kao frontmeni grupe, ali to je ipak bilo stilski različito. Ostaje, doduše, još jedna paralela: Stick Men u svom repertoaru rado zahvataju u King Crimson i to zvuči dostojno.
U rukama znalaca kakvi su ovi, sve je moguće, pa i to da se monumentalna orkestarska svita Stravinskog odsvira tako da ne zvuči kao diletantska lakrdija, već kao sasvim ozbiljna virtuozna svirka, što i jeste. Kolika izvođačka koncentracija je potrebna da bi se očigledno znanje i veština pri interpretaciji ovako složene muzike priveli rezultatu, možemo samo da pretpostavimo. Rezultat pak nije teško oceniti; mada, kad sam prvi put čuo ovu svirku, samo ranije iskustvo sa tim muzičarima mi je pomoglo da poverujem svojim očima i ušima. Najzad, nekoliko albuma grupe sam ranije već čuo, mada donedavno ne i one prve, na kojima je ova ekipa prvi put snimila svitu iz “Žar-ptice”.
Ovo je suludo, hrabro i izuzetno. Potpuno sam uveren da bi Stravinski bio vrlo zadovoljan ovom svirkom kad bi mogao da je čuje. Ne samo zbog sviračke izuzetnosti, već i zbog neposrednog uticaja koji ova muzika ostavlja na slušaoca. Jer, stotinu godina posle nastanka, njegova muzika i dalje ima kapacitet da se nazove avangardnom.
Malo li je?
_____________
° Beleške radi, ono kako sam prepričao bajku je samo dehidrirana verzija jedne od varijacija koje sam otkrio; nego je poslužila svrsi i takva. Celu bajku kako je pamtim od ranije, valjano i po redu, možete pročitati ovde.