свакако тек после првог јануара свакако грегоријанског окупим се с јаранима, свакако вршњацима у некој пригодној јавној просторији, свакако кафани. дружење је свакако обавезно, јер нас је сваке године све мање, свакако беже преко гране. свакако нам нису драге новогодишње гужве, па се окупљамо обавезно кад све то мине, свакако. старомодна кафана или модеран ресторан, свакако нам је свеједно. битно је друштво. добро сад није баш да нам је у потпуности свеједно која је кафана, који је ресторан.
покупим неку интересантну причу, анегдоту, свакако догађај, па варим у породици и лично, и телефонским разговорима. дечурлија блиска ми по крви, или по слову закона, свакако негодују, досадне им приче. ал’ за ове најсвежије опалише и да су им превише ласцивне, сирове. џаба њима објашњење да је прича јаснија већини кад је већина разуме, а да би је већина разумела, мора да буде сировија. такав смо народ. свакако не само ми.
сећам се догађаја у ректорату београдског универзитета. свакако као да је јуче било. то не значи да ме памћење добро служи. то значи да је догађај скоро и био. бивши и свакако садашњи ректор, још неки професори, академици. пустише једног од њих с болничког на кућно лечење, па иако и даље на боловању свратио да види и нас свакако здраве. привидно здраве. кука како му лекари забранили да пије алкохол, па му уз овавке ситуације једино чај остаје и свакако показује руком на стаклену шољу из које пије, а у њој зеленожута течност и свакако метална кашичица. долеће коментар с бока богами тај индекс преламања ми каже да имаш ти ту и неке друге садржине у шољи, а не само чај.
и шта сад? упадица је свакако духовита, али не свима. не због тога што је глупа, него зато што свакако треба знати шта је индекс преламања. можда је ипак боље да се окренемо сировијим форама. тјах