Навикли смо да нам све касни, па кад након четири узастопна новембра најзад падне ваљан снег, ником ништа. Него ударимо у носталгију за летом. А летос, е, родиле лудаје.
Оно нису само лудаје, било је и пешес фела тиквица и тих цукинића и како се све не зову, једино ваљда натегаче нисмо запатили. Имамо и рекордера.
У чему је проблем са оваквим фоткама? Светло није, лепо се наместило, сутон, плави сат, боје се згуснуле. Композиција – калај работа, паркирам ону једну вертикалу у усправни златни пресек, средину лудаје у водоравни, зелениша около колико мислим да треба, готово.
У чему је онда проблем?
У осећању за размеру. Са ове фотке се уопште не види колика је та лудаја. Јесте, има хоклицу поред себе, али те хоклице се производе у две-три величине, и треба извесно искуство да се препозна која је. Дрво у позадини је млада трешња – али јој се не зна колико је млада. Вама могу да кажем да је већ родила, појео сам обе. Пањ од кајсије је згоднији, могу скоро да се изброје годови, али опет ко зна колико се једна кајсија задебља годишње, и колико то зависи од тога каква је била година. А ко зна да ли је уопште кајсија, изнад калема је била, али ово је испод, можда је и ринглов. Иначе, користим је као пањ за цепање дрва, види се да фали парче. Нико није сарвшен.
Већ и осредње искусни фотографи знају за овај јадац, а искусни су постали тако што су више пута снимили нешто јако велико или јако ситно, а онда се на фотци видело све осим величине, јер нема поређења, нема се с чим. Онда, наравно, намерно ставе нешто чему сви знају величину. Амери кад снимају нешто јако ситно, обавезно ставе кованицу од једног цента. За ствари које се продају није необично да се у кадар упаркира и комад мерне траке.
Није много битно. За лудају се ионако не гледа много на висину и пречник, него…
… се гледа на кантар (који је, гле, баш ствар којој сви знају величину). Наш шампион је добацио до 18 кила. Ни то није много битно. Битно је да су лудајначе биле амбасада нирване на планети Земљи. Шта би више.