Једна од пре: нема ко да покоси

Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.

Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.

Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.

Некад је било да се по селима није дало замислити да коров испред куће овако ижџикља. Јер су се држале гуске, које то лепо попасу, боље него косилица. А онда су, чујем, због тзв. птичје грипе, прописали да живина не сме да се пушта на улицу, ма шта на улицу, ни по авлији – мора да буде у кавезима. Резултат је гори него да је била епидемија, јер сваку епидемију нешто преживи.

И зато, коров. Најбоља дефиниција корова што сам досад пронашао је “добра биљка на погрешном месту”.  Пошто је ово травњак, дефиниција је практично хербицидна – све биљке су погрешне осим траве.

Колико је село напуштено, може да се види и по томе што је тротоар уредно избетониран али се коров саставио преко њега. Јер између зида и бетона има нешто земље у пукотинама, што је биљци довољно да израсте, па се онда око биљке задржава још земље – прашина, киша, прашина, киша, бусен. Тамо где људи редовно пролазе то не стигне да се деси, међутим овде на ових 400м улице има довољно напуштених кућа да пролазници избегавају тротоар, иду путем. Пут је, пак, довољно безбедан јер слабо има саобраћаја. Од јесенас, у ствари, је тротоар постао опасан, јер је кућа на почетку улице почела да се руши. Види се некакав зелени зид у даљини, на крају тротоара – то је то место, 80 метара густиша. Утисак не поправља ни то што је пола кућа у улици практично ново, добро одржавано, травњаци уредно подшишани (а комшија из претходног наставка ипак има гуске, али и он коси траву) – ова друга половина делује сабласно.

Фотка је једна од оних за које сам мислио да сам их већ снимио сто комада истих таквих, па је испало да нисам. Ово је крај септембра 2016, канон нов новцат – редни број ове фотке је још троцифрен – и још нисам био ушао у штос са Сировим, те нисам задао величину завршног производа, те има онолико пиксела колико их је било. Касније сам схватио да ми 19 мегапиксела баш и не треба у јпег формату, а за ову не замерите, мало је повећа (7 мегабајта је велика), а немам обичај да се враћам и поправљам стара недела.

То септембарско светло у сутон (19:50 по летњем) није директно сунчево – ово је жути сат, сунце је већ зашло негде лево иза капије. Тај ефекат, да сунце бије кроз капију, је илузија – сунце је тукло кроз капију данима, и осушило коров тамо где није био довољно заклоњен. Та пруга златножутог, са зеленим испред и иза, ми је у ствари и привукла пажњу, ерго шкљоц.