Kako nam mediji uveliko kroje lažnu sliku stvarnosti oko nas, tako mi je sve teže da se snađem u obilju izvođača čiji se radovi u recenzijama dižu u nebesa. Znatiželjan kakav jesam, obično poželim da nešto od toga i čujem, a sve se završi tako da veći deo muzičke ponude završi u kantici za đubre. Muzička industrija je odavno u krizi, izmišljaju se kojekakvi štosevi da bi se privukla pažnja površne publike, a izvođači se trpaju u ponekad besmislene žanrove da bi se današnjoj publici lakše omogućilo snalaženje.
Niko više nema dovoljno vremena da se udubljuje u ono što sluša.
Posebna priča je ignorisanje lokalnih scena koje kao da ne postoje. Muzika je univerzalni jezik koji svako razume, pa ne vidim nikakvog razloga da se ne piše o nekom autoru iz ko zna koje države, pod uslovom da je ono što izvodi kvalitetno i zanimljivo. Poslednjih godina se malo više priča i piše o skandinavskoj sceni, što je svakako pohvalno, ali gotovo da nema ništa o autorima iz velikih i muzikalnih nacija poput Francuske ili Italije. Valjda zbog toga što više od ostalih drže do svog maternjeg jezika.
Kada sam se prvi put susreo sa grupom dEUS, nisam imao pojma odakle su. Svidelo mi se to što sam čuo, a onda sam utvrdio da potiču iz Belgije. Šta znam o belgijskoj muzičkoj sceni? Ništa, sem da neki od mojih miljenika rado idu tamo da sviraju. Znači, publike ima, a postoji i scena koja je autentična. Ta, Englezi su im tu, u komšiluku, sa druge strane kanala, i praktično su bili najbliži da poprime njihove uticaje.
A u muzici koju izvodi dEUS tih uticaja ima mnogo i veoma su različiti, kao i svi njihovi albumi i EP-ji. Počeli su kao neformalna postava koja je volela da improvizuje i da svira sve što im padne na pamet. Od punka i folka, do jazza i prog rocka. Posle snimanja debitantskog EP-ja, posle serije svirki po londonskim klubovima, zapali su za oko lovcima na talente. Posrećilo im se – ubrzo su potpisali ugovor sa kompanijom Island Records i tako postali prva belgijska grupa koja je iza sebe imala veliku internacionalnu diskografsku kuću.
Album prvenac, Worst Case Scenario (1994), privukao je veliku pažnju i pobrao pozitivne kritike, dobro hvatajući energiju ranih devedesetih. Na njemu su vidni uticaji naših poznanika sklonih neobičnim rešenjima i eksperimentisanju (Frank Zappa, Tom Waits, Captain Beefheart), pa je postalo jasno da u njima leži veliki potencijal. Kasnijim radovima su potvrdili da im ideja (ponekad i bizarnih) uopšte ne nedostaje.
Sa svakim novim izdanjem ova grupa se menjala i, čini mi se, na pravi način sazrevala. Četvrti po redu album Pocket Revolution (2006) je zanimljiva mešavina alternativnog rocka i popa, koja se ne razlikuje mnogo u pristupu od drugih grupa sličnog usmerenja. Ono što ih izdvaja su kvalitetne pesme sa vrlo poetičnim tekstovima, pa je za mene prilična misterija zašto nisu mnogo poznatiji i popularniji van kontinentalne Evrope.
“Nothing Really Ends” je poslednja pesma na ovom albumu, sa fenomenalnom atmosferom i odličnim tekstom o uobičajenim ljubavnim dogodovštinama.
Što se mene tiče – evergreen. 