Kambodža ili Kampućija je kraljevina koja se nalazi u Jugoistočnij Aziji, a nama sa dužim pamćenjem je odavno dobro poznata jer je bila neprestano prisutna u medijima bivše nam države. Kako i ne bi kada je njen vladar, prvo princ, a kasnije kralj, Norodom Sihanuk bio jedan od najbljih prijatelja našeg druga Tita. Iz brojnih novinarskih reportaža smo saznali mnogo toga o ovoj dalekoj i egzotičnoj državi: da joj je glavni grad Pnom Pen duplo veći od Beograda, da Kmeri imaju istoriju koja seže 5000 godina pre Hrista, da su sagradili Angkor Wat, jedno od svetskih čuda, da je njihov glavni grad u neku ruku kosmopolitski i veoma zabavan…
A onda su došli neki drugi Kmeri. Crveni!
Crveni Kmeri pod vođstvom Pola Pota su 1975. godine prevratom došli na vlast i za nekoliko godina potpuno rasturili državu svojom ultra komunističkom doktrinom. Gradovi su bili raseljeni, Pnom Pen je zarastao u korov, a procenjuje se da je oko milion i po ljudi izgubilo glavu u suludom pokušaju da se ostvari agrarna reforma i etnički čista država.
Revnosni partijski vojnici i službenici su se bez pardona obračunavali sa svakim za koga su sumnjali da je pod „buržoaskim uticajem“, a kulturno nasleđe je prvo stradalo – ko zna šta su sve razlupali i popalili. Između ostalog i muzičko nasleđe, čiji je najveći deo zauvek izgubljen.
Kambodža je važila za muzičku Meku tog podneblja, a najveće zvezde su bile Ros Serey Sothea (počasnu titulu “Kraljica zlatnog glasa” joj je dodelio Sihanuk lično) i Sinn Sisamouth (“Kralj kmerske muzike” ili “Azijski Elvis”). Muzika koju su izvodili je bila osobena – kombinacija tradicionalne kmerske i moderne, uvezene sa Zapada koja se oslanjala na pop, rock i psihodeliju.
Iznenađeni? 
Isto se desilo i braći Ethanu i Zacu Holzmanu na proputovanju kroz Kambodžu, da bi po povratku ostali opsednuti njome. Nedugo zatim osnovali su grupu Dengue Fever, koja je izvodila kambodžanske hitove iz šezdesetih i sedamdesetih koji su ostali sačuvani, a posrećilo im se kada su otkrili Chhom Nimol, pevačicu koja je emigrirala u SAD. Napokon su bili kompletni.
Poslušao sam nekoliko njihovih albuma i EP-ja i mogu samo da konstatujem da mi se dopadaju. LA, izgleda, nije daleko od Pnom Pena. Naravno, produkcijski je sve to savremeno i obogaćeno tradicionalnim kalifornijskim zvukom tako da ni pevanje na kmerskom ne smeta (ima pesama i na engleskom), a Dengue Fever sve više izlaze iz anonimnosti – poslednje informacije koje imam o njima su da su tokom 2017. nastupali zajedno sa senzacijom iz Malija, Tinariwen. 
Ostaje mi samo da spakujem kofere i pokušam da nađem sponzore koji bi mi pomogli da ostvarim jednu od životnih želja – da posetim Angkor Wat. Čeprkanje po muzičkim prodavnicama bi se podrazumevalo.
A onda bi usledio opširan izveštaj. Zar sumnjate? 