Наслов сам, бар до двотачке, наравно украо од Миће Данојлића. Ту сам књигу купио чим је изашла, линк на мрежно издање чувам откад сам га нашао, ал’ слабо то читам јер већином знам напамет. Хоби је хоби. Мало се запусти, па се обнови, па заборави, па васкрсне. Хобисти се углавном деле на сакупљаче и ситне мајсторе. Што ови други направе, ови први трпају у своје збирке.
Пошто сам стерео тип, радим на оба канала. С једне стране скупљам свашта, ено код мене на сајту десетак спискова којечега тако сакупљеног. С друге стране, попут сакупљача часовника, волим да расклопим и видим шта има унутра, како то ради.
Дакле, еквилајзер. Шта уопште то сокоћало (сада додатак у апликацији којом пуштате музику) ради? Подешава јачину звука за сваку октаву посебно. Или ако имате јефтинији модел, не ради по октавама него по неким другим цртама зарезаним дуж скале. Зависи колико је коштао алат, може да буде напросто једно дугме за ниске и једно за високе тонове. Да ли је алат електроника (вероватно неки намотаји и којешта) или софтвер (анализатор дигитализованог звука) није много битно, ради исто. Али чему то?
Требало би да та еквализација значи изједначавање, колико се сећам латинског и (јој) шта му раде у енглеском. Није баш јасно шта то треба да буде једнако са чим, осим у елементарном случају кад треба испеглати мане појачала, које баш килаво појачава неке фреквенције а на другим претерује, па се њим надокнађују, едаби улазни сигнал био колико толико једнак излазном диљем целог спектра.
Тога су се онда дохватили хифилистичари па навалили да успут исправе и мане својих звучника (чије кутије баш за инат појачавају своје карактеристичне фреквенције а пригушују неке које им се не свиђају), а онда и мане својих просторија – и зидови имају уши неко своје мишљење о омиљеним и омраженим висинама тонова. Како они знају са чим треба да буде једнак звук који се добија? Мислим да не знају, и да ни у бунилу не може да буде једнак, чак ни довољно једнак, оном што је изашло из грла и инструмената, па ни оном што се чуло у студију док су преслушавали свеже снимке. Они ће га дотерати тако да се њима свиђа, да ни на једној фреквенцији ништа не звечи, не зуји, не брунда и не шишти. Ако успут чују и нешто музике, ето севапа.
Него… еквилајзер. Зашто баш еквилајзер? Ајде нека је -ајзер, већина речи које се у енглеском завршавају на -izer се тако пренесе (осим randomizer, који је код нас рндалица или рндаљка, види десно). Али екви- није из енглеског. То је из латинског, одакле имамо и еквидистанцу, еквилибристику и еквиваленцију. Да је из енглеског, био би икволајзер или еквалајзер (зависи да ли је препевавач стара фонетска школа или енгрбљивач који тера пола фонетски пола како се пише). Имамо ми доста израза који су тако мешани, али су они већином зајебан-ција, тј домаћа основа са страним наставком, што углавном служи за спрдњу. Спрдња и хифилистичари могу у исту реченицу, али не из њихових уста, они су врло озбиљни.
Дакле није латински, јер би био еквилизатор. Није енглески, био би икволајзер. Ово је пола риба пола риба, дакле сирена. Ствар за бајку.