Trebalo bi ustanoviti novi vic:
Q: Kako se zove onaj što je ostao posle poslednjeg Mohikanca?
A: Willie Nelson.
Iz bilo kog ugla da gledate, kada Willie Nelson objavi album, onda to treba da se smatra važnim događajem. Ne, nije to nužno važna muzika, ali sam čin jeste. Sve u svemu, upravo danas je objavljen Last Man Standing, novi album jednog od najvećih zajebanata u istoriji američke muzike. To je sasvim dovoljan razlog da danas posvetimo vreme i prostor naslovnoj pesmi, koja je za dva meseca boravka na Cevki kao najava albuma zabeležila tri četvrt miliona pregleda i, verujem, slušanja.
Malo li je?
Najpre nekoliko činjenica.
Prvo: prekosutra, 29. aprila 2018, Willie Nelson će obeležiti 85. rođendan.
Za poslednjih pet godina, otkad je napunio 80, Willie je objavio šest autorskih albuma (baš da ne ubrojim i one obrade Gershwina, mada je i to šmekerski materijal). Saslušao sam ih sve i ne mogu da se izjasnim koji je najbolji. Razlog toj dilemi je očigledan: najpre, svi albumi su zaista odlični. A drugo, Willie je poodavno instalirao neizmernu količinu faktora “zabole-me-patka-šta-mislite-o-mojoj-muzici” koja preliva na sve strane i podseća nas da muziku kvantifikuje samo onaj ko ne ume da je kvalifikuje, pri čemu nijedno od toga nije ni važno ni korisno.
Ipak, kad samo već kod kvantifikovanja: baš gledam, Wikipedia tvrdi da je Last Man Standing 67. studijski album Willieja Nelsona. Nemam ništa protiv te informacije, osim što ne verujem u nju ni koliko crno ispod nokta. Da je to samo 67. album za koji autori Wikipedije znaju, to već mogu da prihvatim, ali ne više od toga. Onomad sam, u dva ili tri navrata, zaista pokušao da sastavim tačnu listu fonografije matorog ludaka, ali sam odustao nakon što sam u svakom prolazu nalazio još po nekoliko naslova za koje se pokazalo da nisu bootleg izdanja niti bombonice za članove fan klubova po Americi, nego baš zvanični, potpisani i kompanijski katalogizovani naslovi. Posle nekog vremena sam digao ruke i od onda samo odmahnem rukom kad se o tome povede reč.
A kakav je album?
Pa, kakav može da bude album čoveka koji zna da ne samo što je živ, već i dovoljno zdrav i vitalan sa 85 da može da se zajebava na sopstveni račun i pakuje ovakvu muziku? Šta drugo reći: ovaj čovek se pomirio i sa Bogom i sa demonima i sad mu niko više ne može ništa. To što je ova muzika sjajna samo je uzgredna posledica tog stanja.
Willie Nelson je odavno dotakao ono nešto i on sada završnicu svog prisustva ne Ovom Mestu koristi da podeli sa nama sve što je o tome naučio. On to zaista radi kao da nema nikog više ko bi tako nešto mogao da pokuša, ali je pomiren sa tim da možda neće doći do svih do kojih bi moglo. Međutim, svet koji je on pre još šezdeset godina menjao svojom muzikom više ne postoji, ali to nije razlog da se čovek odriče svojih principa. Naprotiv: to opstajanje je toliko veličanstveno da zaista ne može lako da se opiše rečima.
Znate šta? Ne bih vas više zadržavao. Evo, poslušajte još malo muzike sa novog albuma (ovde, ovde, ovde – na poslednjem linku se nalazi moj lični favorit) i ne razmišljajte previše: samo pustite da vas muzika ponese. Vredeće, verujte.