Kasno uveče

Kad kao balavac kročiš na muzičku scenu, pa od tog dana, godinu za godinom neprekidno, pa tako nekoliko sledećih decenija, uporno dokazuješ svoju klasu na najteži i najbolji način – egzaktnim rezultatom – onda stičeš nekoliko slatkih privilegija. Najpre, steći ćeš poštovanje auditorijuma, a poštovanje je nešto mnogo stamenije od popularnosti. Drugo, rezultat je merljiv na top-listi, a to u prevodu znači i ozbiljan novac, bar u onom delu sveta u kojem se kreativnost uvažava kao predmet ozbiljnog biznisa. Najzad, steći ćeš pravo da te i upućeni smatraju najboljim među najboljima; a sa tim epitetom ide i privilegija da vremenom možeš da izabereš crème de la crème braće po oružju, pa kad takve uvedeš u studio, sve se završava spektakularnim rezultatom u vidu muzike od čijeg svakog segmenta te spopadaju trnci i pitaš se šta te je to snašlo.

Dobro poslušajte sledeći primer, jer sam prethodni pasus napisao retroaktivno, slušajući baš ovu ludu vožnju. A dok budete gledali, nemojte se čuditi kad prepoznate neke velemajstore koje često pominjemo na ovim stranicama.

A, šta tu ima da se priča…

Ko je i šta je Paul Simon, osećao bih se pomalo blesavo kad bih morao da vam objašnjavam. Eno ga gore prvi pasus, pa ga pročitajte ponovo ako je potrebno. Muzička zaostavština tog čoveka ima enormnu težinu u istoriji popularne muzike, a o njoj su i oni veštiji s rečima mucali jednako kao i ja. Neću vas podsećati ni na šta, jer dan je kratak i teško mi je da biram, a ne mogu da pomenem baš sve. Evo me gde gledam u spisak solo fonografije Paula Simona, pa razaznajem kako je čovek mrtav ‘ladan meračio tempo izdanja onda kad ima nešto da kaže, a ne “kad bi trebalo objaviti nešto”, što je odlika retkih i privilegovanih. Kad se rastao sa Artom Garfunkelom, objavio je kanonadu od četiri albuma za četiri godine, što je furiozno, pogotovo kad sagledamo sadržaj, a onda je kreativno kulirao pet godina.

Dok smo svi mislili da druškan dremucka na lovorikama i prede kao debeli mačak, on je vredno istraživao i radio, ne trudeći se da privuče pažnju. A onda je najzad pozvao staro društvo, među kojima su ritam sekciju činila dva poluboga, i snimio albumčinu koja je loše prošla samo zato što svet u tom trenutku nije znao šta da radi sa tom muzikom.

Naslov One-Trick Pony (1980) je eufemizam za ono što neki esnafi nazivaju “fah-idiot”, a odnosi se na ljude koji su velemajstori za jednu i samo jednu stvar, dok su u svemu ostalom prosečni; naročito su uočljivi oni koji celog života surfuju na tom jednom trenutku, otvoreno hvatajući za gušu svakog ko im skrene pažnju na to da su se upravo u davež i pretvorili. Dakako, Simon je je tim albumom, kao nikada pre, pokazao svetu da ni izbliza nije to što naslov sugeriše.

Album je, zapravo, formalni soundtrack istoimenog filma u kojem Paul Simon igra nekakvog osrednjeg muzičara u plačipičkastoj priči o krizi srednjih godina oličenoj u kreativnoj praznini, raspadu porodice i nezadovoljstvu statusom u društvu. Sadržaj numera u filmu i na albumu se neznatno razlikuju, mada je reč o istom sadržaju i istim ljudima koji sviraju i, usput, glume u filmu. Film je postigao osrednji uspeh, a to me navodi na pomisao i da je taj rezultat negativno uticao na prodaju albuma.

– * –

Pre oko mesec dana, na blogu Tonyja Levina sam saznao kako je postao laureat Rochester Music Hall of Fame – to počast koju čuvena muzička škola, čiji je polaznik bio i Tony Levin, dodeljuje vrhunskim umetnicima jednom godišnje. Kada se zatekao na dogovoru oko koncerta koji je tim povodom trebalo upriličiti, Tony je doživeo prijatno iznenađenje: među laureatima se zatekao i Steve Gadd, stari prijatelj i saradnik, vrhunski bubnjar čija reputacija u muzičkom svetu nije ništa manja od Tonyjeve. Njih dvojica su radili zajedno na nekoliko albuma Paula Simona; svet je za to znao, a znali su i organizatori koncerta, pa su tek dan ranije odali tajnu da će na koncert doći i sam Paul Simon.

Kako su se momci osećali kada se staro društvo okupilo, to znaju samo oni. Svedoci kažu da je na koncertu letelo perje i svi su srećni zbog rezultata. Kako i ne bi: od poslednje saradnje prošlo je skoro 40 godina…

To što vi danas čujete kao veselo intonirani pesmičuljak u duhu kalipso ritma, samo je prosti amalgam koji tako zvuči jer je produciran sa idejom da se dobro čuje na radiju. U vreme snimanja, nije bilo producentskih trikova i opreme čijom upotrebom se postiže nemoguće, nego je inventivnost bila realna i poticala je iz prstiju velemajstora. Recimo, ostade zabeleženo kako je Steve Gadd upravo zbog snimanja “Late in the Evening” smislio tehniku simulacije zvuka dvojice bubnjara. Kako je to uradio? U obe ruke je držao po dve palice i svirao je tako da druga palica tek malo kasni za prvom.

I tako, velim: kad si najbolji od najboljih, imaš privilegiju da ti u studiju svira neko ko očas smisli rešenje za svaku tvoju zamisao. Kakve je sve sviračke marifetluke ujka Toni smišljao tokom svoje neverovatne karijere, već smo pominjali ranije, a biće o tome još reči drugom prilikom.

– * –

Dok je svet najzad prihvatio modu koju će kasnije nazvati world music, Paul Simon je već imao dovoljno iskustva za sobom da ispali remek-delo sa družinom izvučenom iz zemlje aparthejda. A kad je svet najzad počeo da peva o aparthejdu i da apeluje na njegovo ukidanje, Paul Simon je već napravio drugi krug retrospektive svoje pređašnje karijere. Sudbina prvih je poznata: na vrhu si obično usamljen i često je veoma hladno. Nije to lako podneti kad zapravo, samo želiš da pevaš, ali imaš tu nesreću da si najbolji od najboljih.