Е не, још не прелазим на седамдестрећу, јер је претходне године већ било свашта. Тада сам у ствари више био филмаџија него фоткаџија, а данашња фотка је настала успут, док сам спремао једно филмче.
Идеја филма је била да лик иде и гледа разне управљаче – саобраћајца на раскрсници, диригента… па би хтео и он, али му не успе. За саобраћајца сам нашао зрењанинску варијанту Јована Буља, не толико популарног али расположеног да ми мало позира за два-три кадра. Чудо једно како су се људи дали лако наговорити.
За диригента, тешко да бих и знао где да нађем оркестар, али за хор није било проблема. Гимназија је то.
Можда сам изгледао мало чудно са вишком опреме на себи, јер фоткалица и кино камера тада никако нису могли у исту кутију. Нит су трошили исти филм, нит је механизам за пренос траке могао да буде исти. Свеједно, оба снимка су успела – имао сам два-три кадра, таман колико треба, и чак осам фотки, од којих су можда две шкарт.
Новинари час проглашавају Зрењанин за град спортова час за град хорова, зависи какав текст им наиђе. Други хор је градски, и њега је подигао пок. Слободан Бурсаћ, који сад већ има и улицу. Ово је хор гимназије, и ако га Мирко Булован није подигао од нуле, дигао га је високо – испобеђивали су којегде, гостовали по свету… Истина, на овом снимку је скраћено издање, канда су покровитељи (енгр. спонзори) платили само за толико, јер их обично има осамдесетак.
Пробе су се обично држале између смена (у оној другој смени је била она друга гимназија, делили смо зграду), или после часова. Пошто је ово фебруар а напољу је мрак, биће ово друго. Чудо једно да је било оволико светла, учионице су имале отприлике по две сијалице од 200 вати на сваке четири клупе и још пар за таблу, али светло одбијено од таванице, а у овој малој учионици је био укључен само средњи ред. Пошто ни зрно није било претерано, претпостављам да сам користио Илфорд од 21 ДИН, што је било онако на граници. На неким другим снимцима су му руке добро размазане, а на једној и читав он, јер диригује целим телом.
Са овог снимка лично знам можда четворо, остале из виђења. Сад су то већ инжењери, лекари и ко зна шта све, око границе пензије, ко већ с које стране. Неки су вероватно и отишли са сцене.
За крај, само две напомене: те године смо у клубу снимили три филма. Овај је слабије прошао, прича је сувише једноставна; друга два су побрала којекакве награде. Друго, био сам на укупно две пробе хора – друга је она са које сам трајно избачен. Имам слуха, не умем да контролишем висину свог тона, и лепо чујем како лоше певам. Но, да није било тога, не бих знао на шта личе пробе, и ове фотке не би било.