Једна од пре: поља из старог краја

Ово сам шкљоцнуо само због водоторња и фабричког дима, јер их је по Вирџинији јако тешко ухватити у исти кадар. Где има водоторњева, ту је насеље, дакле нема индустрије, њу протерају даље. Али ово је крајњи југ, близу границе Северне Каролине, дакле скоро вукојебина. Може све заједно.

Шкљоц из руке док су кола у покрету, увежбало се то, светло је јако и експозиција ће бити кратка. Три четр сад

Фабрички дим је редак, а и ови облаци индустријске водене паре (што ми је неко после објаснио, ваљда ту праве папир). Добро, уштрикао сам снимак, вози даље, има још 350 км до тамо.

У првом тренутку сам помислио да ово неће ваљати, због одокативног нишана нисам могао да призумирам, међутим Фуџислав на осетљивости од само 200 ИСО баш фино ради, могу да исечем колико хоћу, нарочито ову травуљину доле.

Међутим, баш та марка травуљине почне да се понавља уз друм, а ту и тамо приметим нешто као аутобус на спрат који вози попреко преко тога. Тј не, то је комбајн тако широк, оно горе му је кабина. А то доле… боктемазо, памук! Па јес, ово је тај појас, одавде до Луизијане, овде су се гајили кикирики, дуван и памук, а гаје се и даље осим дувана.

То, колико сам јужно, ми је допирало врло постепено до мозга. Да, снег се задржава у вр главе три дана. Да, по том снегу гацају у шорцевима, мајицама и папучама чим стане ветар и гране сунце. Да, у пролеће дивље гуске одлазе одавде. Да, у новембру може да се седи напољу у кошуљи. Може понекад и у фебруару. Не вреди, не допире.

Кад сам видео памук поред пута, тек ми је онда било јасно. Сад свако у својој глави да пусти ону песму од Криденса.