U okviru nezvanične podrubrike “a zašto ja ovo nisam ranije čuo” u muzici za popodne Suštine pasijansa, danas stojim pred vama češkajući se iza uha i pitajući se kako je moguće da sam za ovo ime prvi put čuo tek pre nekoliko dana.
Zapravo, znam odgovor na to pitanje.
Odavno ja pokušavam da rešim onaj večiti rebus: kako da pronađem još desetak sati na dan i još tri-četiri dana nedeljno kako bih postigao sve za čim me srce vuče. Dakako, to nije moguće. Recept je jedan, a koraka su dva: prvo – moram održati organizaciju vremena u kojoj ono što se mora ima prioritet nad onim što se želi; a drugo, mnogo teže – moram se obuzdavati i uzdržavati od neprekidnog priliva informacija zbog kojih se moja radoznalost širi u nedogled.
Bejahu godine kad sam tragao za informacijama i imao utisak da ih nikad nije dovoljno. Bejahu godine kad sam za nedelju dana pročitao romane “Sto godina samoće” i “Jesen patrijarha”, a zatim “Sto godina samoće” još jednom, jer nisam mogao da se zaustavim, a nisam imao pri ruci neku treću Markesovu knjigu. Bejahu deset nedelja tokom kojih sam položio maturu, položio vozački ispit, upisao fakultet, pohodio Logarsku dolinu, pročitao Kafkin “Zamak” i “Ameriku” i otišao u Doboj “Olimpik ekspresom”, samo da bi mi sopstvena savest tri i po decenije kasnije naložila da preispitam da li sam nešto od toga slagao i da bih ostao u iskrenom čuđenju pred samim sobom kada sam shvatio da nisam slagao ni slovca, nego sam neke stvari čak vešto prećutao, ne misleći pritom samo na svirke do jutra u pozorišnom klubu u kojima sam imao aktivno učešće (i gitarom i klekovačom)°.
Nema tog vremena više. Fizika kaže da nemam više onoliko fizičke i mentalne snage koliko sam imao kad mi je bilo osamnaest godina. Metafizika kaže da se vreme kompresuje, pa zato ispada da ga je manje nego pre. Ima i onih koji bi o tome voleli da pričaju nadugačko i naširoko, ali njih ne slušam, jer ne postižem ni korisne teme da apsolviram zbog, uh, fizike i metafizike starenja u kojoj samo moja radoznalost nije ništa manja nego onog prepodneva kad su me prvi put odveli u zabavište i ja odmah uočio da u nekom ćošku imaju neke drvene sklapalice sa zupčanicima.
U tom svetlu, Radio Paradise, moje sopstveno otkriće iz vremena prvih dana stalne veze ka Internetu, jedan od najboljih izvora muzike kojima sam zarazio sve oko sebe (i niko do dana današnjeg nije odustao), predstavlja za mene manje-više neprekidni izvor frustracije. Jer, kao što vam ono ispričah nedavno, meni đavo ne da mira dok slušam muziku. Moram odmah da znam ko je to, kad je to, s kim je to, šta se tu desilo, šta se tu nije desilo a moralo je da se desi, dokle je doprlo i zašto nije doprlo dalje i, uostalom, sve o tome što me vodi daljem saznavanju o tome što sam čuo.
Prepoznajem sve one aktuelne zone potpritiska koje su se vremenom nataložile zbog odricanja od dobrih izvora informacija, jer ne mogu da izdržim to da birana informacija čeka da je saznam, a ja za to nemam vremena ili nemam snage, jer nekoliko sati sna ipak moram sebi da priuštim, a sutra je novi radni dan. Sećam se kako sam onomad nevoljno, sa osećanjem poraza, odlučio da ne produžujem pretplatu na časopise Uncut i Mojo samo zato što se pored mene nalazio špil od desetak poslednjih izdanja koje nisam čak ni prelistao, a kamoli pročitao, da ne pričam o kutiji CD-ova sakupljenih iz tih izdanja, a sa kojih nisam postigao da čujem baš ništa.
Zato, valjda, nije neobično to što sam tek pre možda dve-tri nedelje saznao ko je Paolo Nutini. Uhvatio sam ovu numeru kod ludog Billa, zavoleo je istog časa i obećao sebi da ću dužnu pažnju posvetiti muzici tog dečka. Zamolio sam tetku iz Kalinjingrada da mi pomogne da ispunim to obećanje i ona mi je, o draga moja tetka, odmah poslala paketić sa tri studijska i tri živa albuma. U međuvremenu, saznao sam i taman toliko da me više ne zbunjuje kako to da neko sa čisto italijanskim imenom ima nesumnjivo čist škotski akcenat. Međutim, preslušao sam samo taj jedan album na kojem se nalazi ova numera; za više nije bilo vremena, đavoli me odneli ovako sporog i kilavog.
No, mislim da je to bila najslađa blue-eyed soul popodnevna dremka koju sam sebi priuštio u poslednje vreme.