Someday you’re gonna feel the pain
Someday you’re gonna know my pain
Po prestanku rada grupe The Nice jedino je Keithu Emersonu išlo dobro sa novom grupom. Ritam sekcija Lee Jackson/Brian Davison je pokušavala da još uvek bude u igri no stvari se nisu odvijale kako su oni želeli. Jackson je imao solidan uspeh sa grupom Jackson Heights, snimio sa njima četiri albuma, ali je komercijalno propao. A za Brian Davison’s Every Which Way i istoimeni album skoro da niko nije ni čuo.
Trebalo je da se spašava što se spasti može…
Na preporuku samog Emersona, posle četiri godine tavorenja, Jackson i Davison su angažovali švajcarskog virouza Patricka Moraza ne bi li se ponovo vratili na put stare slave. Na iznenađenje kritike i obožavaoca stare grupe, Moraz se fantastično snašao i ovaj trio je snimio jedan od najboljih albuma progresivnog rocka, mnogo bolji od onoga što su The Nice ikada snimili, pa i samih radova supergrupe ELP.
Album Refugee (1974) je istinsko remek-delo, a urednik Melody Makera Chris Welch je euforično zaključio svoju recenziju:
Ovo nije rock muzika, ni pop muzika – ovo je MUZIKA koja treba da se svira po crkvama i katedralama.
Album je, uglavnom, instrumentalan i furiozno je odsviran. Moraz je demonstrirao neverovatno kompozitorsko, aranžersko i sviračko umeće koje je uvek u funkciji pesme, a ne čista egzibicija. Davison je naprosto brilijantan – njegovo sviranje bubnjeva na ovom albumu se može uporediti samo sa magijom koju je proizvodio Jon Hiseman. Jedina stvar koja pomalo kvari utisak je Jacksonovo iritantno pevanje, ali i na njega se čovek može priviknuti posle nekoliko slušanja.
“Someday” je pesma koja odudara od svega ostalog zabeleženog na ovom albumu. Sporijeg je tempa nego ostatak materijala i uslovno je možemo nazvati baladom. Za divno čudo, Jackson je za nju napisao i zanimljiv tekst koji je slatka osveta bivšoj ženi, a istovremeno i patnja, pa se njegov raspolućeni i opori glas odlično uklapa u temu. No, najbolji deo je maštoviti Morazov aranžman i dve fantastične solo deonice u drugom delu – obratite pažnju na nežni zvuk električnog klavira koji bi trebalo da prestavlja ženu i onaj na Moogu kao (muški) kontrast, sasvim u skladu sa “programskom muzikom” ukorenjenoj u evropskom romantizmu koji dominira celokupnom zvučnom slikom u svim pesmama.
Nepotpisivanje ugovora za drugi album grupe Refugee je, možda, bila najveća greška diskografske kuće Charisma. Da se to desilo, verujem da Moraz nikada ne bi otišao u grupu Yes i cela priča bi se završila potpuno drugačije.