Мука с речима: ха два

Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.

Зато пишем додатак.

Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).

Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.

Енглески је ту опет списак изузетака – gi се углавном чита као џи (нпр џин) осим у именима која тим почињу, нпр Гидеон, осим кад су та имена женска (ал’ не знам ниједно). Гх, пак, може да се чита као ф (rough, tough, enough), п (hiccough), гх (leghorn, foghorn, Shanghai – Шенгхај), никако (hough, bough, dough, thought), а понегде чак и као г (aghast, Birmingham, ghost).

Кад смо били клинци, мучили смо се да узвикнемо УГХ… јер тако су говорили Индијанци у стриповима. То је вероватно требало да буде “уф”, али преводиоци се нису усуђивали да дирају, јер ко зна шта то значи на том индијанском и како они то стварно изговарају. Нема везе што се тај усклик не чује ни у једном филму – вестерн баш није меродаван за било шта.

Друга ствар која штрчи је комбинација th. Опет код нас и Мађара има да се чита тх (потхват, láthat), док код осталих има да се чита т… осим код, опет, Енглеза, који су једини задржали онај глас који ми немамо, грчко т(х)ета, тј θῆτα. У предратном уџбенику енглеског неког Вукадиновића вели да “наместите уста као да ћете рећи т, а кажете с”.

Слово х је добило послове и радне задатке помоћног радника у још једном случају, где је неко изгледа био маштовит кад је смишљао како прилагодити латиницу за ту прилику: у албанском се џ пише као xh.

И на крају, како се јадно х проводи у родном грчком хеленском? Лоше, јако лоше. Мада на камионима уредно пише Hellas,  домороци из Ελλάδα (елада) зову свој језик Ελληνικά (еленика), дакле без х.