Ne dešava mi se često da se upalim za nečiju muziku na prvo slušanje. Dok vrtim današnju pesmu po ko zna koji put, pokušavam, uzgred, da se prisetim kako sam uopšte i nabasao na tipa koji se zove Terry Lee Hale. O njemu nema ni pomena na uobičajenim mestima poput Wikipedije ili Allmusica, pa se nešto šturih informacija da pokupiti sa njegovog matičnog sajta koji je, uzgred, vrlo haotično organizovan.
A čovek iza sebe ima tuce snimljenih albuma.
Prva što mi pada na pamet su prefinjeni songwriteri koji snimaju za nemačku diskografsku kuću Stockfish Records poput Allana Taylora ili Paula Stephensona. Hale je, nesumnjivo, prvoligaš po svom talentu no, poput pomenutih, umesto da prodaje na milione albuma, tavori u relativnoj anonimnosti.
Valjda mu je takva sudbina.
U svojoj biografiji navodi da je rođeni Teksašanin koji je od malih nogu vezan za muziku. I što je interesantno – lutalica. Nije naveo koja ga je muka naterala na to, sem da je kao samohrani otac tumarao sa svojom ćerkom po barovima, što mu je prolongiralo ozbiljniju karijeru. Ali mu je i pomoglo da stekne brojne poznate prijatelje za koje je otvarao nastupe (Soundgarden, Screaming Trees, The Walkabouts) u vreme kada se, napokon, otarasio malih nastupa po klubovima.
Američke kompanije nisu marile za Haleove pesme. Stvari su se promenile tek početkom devedesetih kada je dobio poziv uz Nemačke da snimi album za malu diskografsku kuću. I onda mu je, napokon, krenulo mnogo bolje…
Od tada živi u Evropi (trenutno u Marselju), a nove albume objavljuje na, otprilike, svake tri godine. Shotgun Pillowcase, sa kojeg potiče današnja pesma, izašao je 2007. godine i snimljen je u Ljubljani. Prate ga uglavnom slovenački muzičari, a produkciju mu je uradio Chris Eckman koji je tamo “prizetko” i ima studio. Eto, na kraju je uspešno proradila davna veza sa The Walkaboutsima.
“Streets of Stone” je pesma o rastajanju koja na delikatan način isporučuje neku toplinu i jake emocije, ali ne i gorčinu. Narator je na kraju balade ponovo sam, što je tipično za većinu Haleovih pesama i svako se lako može sa njim identifikovati.
A kada je već tako, ostaje u vazduhu da visi pitanje na koje nemam valjan odgovor. Zašto ovakvi daroviti ljudi nemaju popularnost i prepoznatljivost kakvu zaslužuju?