Једна од пре: насумица 1973.2

Овај снимак је некакав изузетак. Уопште нисам сигуран да сам га ја снимио; врло је могуће да јесам. Сумња потиче од тога што је формат негатива 60х90мм, што никад нисам користио.

Али, једна таква фоткалица је постојала у клубу. Био је то, упркос формату, компактни фотоапарат. Наиме, имао је мех, и то на склапање, тако да је у склопљеном стању био величине дописнице а дебео неких 30-40мм. Изоштравало се напамет: на плочи низ коју је клизио објектив су били неки подеоци за растојање, па је ваљало ошацовати. И објектив није могао да буде нешто јако квалитетан, ако већ мора да стане у толишни простор, па зато снимци нису преоштри. Вероватно је намера произвођача (Фојхтлендер, ако се не варам,  а можда и Кодак) била да фотке буду јефтиније, јер може да се ради контакт копија, без повећавања. Годиште? Било кад пре 1940.

Нормално је на ролну филма формата 120 могло да стане 12 снимака формата 60х60мм; са 90мм дужине ово пада на 8, и свих осам су ишкљоцани на оних 500 метара од клуба до центра. Дакле ово је била техничка проба, да видимо да ли та музејска шклопоција уопште вреди нешто. У ствари, снимака је било девет… у осам оквира. Јер је објектив био одвојен од моталице, па је и окидач био на самом објективу, те није било никаквог механичког ограничења, могло је да се шкљоца цео дан а да се филм ниједном не премота.

Како је механика уопште знала колико да премота, ако нема зупчаника? Јер, формат 120 није имао перфорацију. Трик је био у томе што је филм мотан заједно са заштитним папиром – није имао тзв. касету, него га је од светла штитио тај папир. Страна окренута филму је била црна, а с леђа нешто жуто или наранџасто, са разним наштампаним ознакама. Па је било ознака за редни број снимка у бар три формата (дужине 45, 60, 90 мм) на разним местима, а свака фоткалица је имала прозорче баш на оном месту где дође бројка за њен формат. Онда кад мотате филм гледате у прозорче, па кад угледате бројку за следећи снимак, стигли сте где треба.

Тражило је било прича за себе… комад стакла не већи од кликера, изнутра вероватно засечен под углом од 45 степени, гледа се одозго у њега а он показује шта има напред, отприлике баш оно што ће бити на снимку. Не гарантујем да то није имало својих мана, било је ваљда наглавачке, ал’ је служило сврси.

Место је, види се, кино башта. Место за које сви знају а многи никад нису били тамо. Можда су га видели, јер је то у дворишту зграде одмах до општине, где су биле смештене разне институције, понајдуже редакција локалног листа. Когод је навраћао да уплати мали оглас прошао је на метар од тачке одакле је ово снимљено. Улаз се види овде.

За биоскоп који ради два-три месеца годишње, ово је било зачудо добро опремљено. Озвучење је било чудо једно, чак је могао да се разуме дијалог у домаћим филмовима, што например у биоскопу “Војводина” није било изводљиво ама никад. Док нормалан биоскоп може да сакрије звучнике где хоће, најчешће иза платна или негде горе по зидовима, овде таквих скровишта нема, нема зидова, нема платна, звучници су у оним бетонским оквирима испод екрана. Екран је од углачаног бетона, обојеног неком јако добром бојом, и то како га је киша прала је испадало боље од шмрљавог и жућкастог платна какво су имали нормални биоскопи.

Са репертоаром већ није тако добро пролазио, ту се јако ретко дао видети иоле озбиљан филм. Једино се сећам да је баш те године најзад стигао “Велики мали човек” са првог Феста, са само три године задршке. Па сам га гледао баш у кино башти, била нека сцена неког метежа, неко неког нападао, и режисер ту убаци неку музику на акустичним гитарама, можда кантри нешто. Неко из публике добаци “а онда Индијанци дохватише гитаре…”, што памтим боље него сам филм.

Већ наредне године, кад је изгорео Дом, овде су преместили диско. То није дуго трајало, јер су га после само пар недеља преместили у авлију музеја, тј амфитеатар (јесте, имало је гледалиште онако у скоро полукруг), али се биоскоп канда није вратио за остатак сезоне.

Нисам пратио шта се ту догађа, иако сам био мање-више ту. У ствари смо доста ређе ишли у биоскоп, а и репертоар од кримића, каубојаца и борачких филмова нас није привлачио, тако да све скупа мислим да овде нисам погледао више од десет филмова. Нисам ни улазио – редакција је после пресељена другде. Имали смо једну муштерију на спрату, тако да сам још деведесетих понекад бацио поглед одозго, али пре подне. Не знам кад је овде одржана последња представа.