Nema razloga da odugovlačimo ni časa:
E, tako. Sad možemo dalje bez žurbe.
Postoje brojne priče o nastanku albuma Electric Ladyland (1968). I ja ih znam nekoliko, ali uzdržaću se od njih danas. Ne zato što su priče bezvredne, ama ni zato što ne možemo znati da li su one možda plod iskrivljenog sećanja ili pak uticaja, hm, vitaminskih suplemenata korišćenih tu i tamo.
Ne, nego zato što nema najvažnijeg svedoka da ispriča ono što bi mogao. A to što bi on rekao bi bilo jedino važno da se čuje o tom neverovatnom delu.
Da li bi nam Jimi Hendrix ikad zaista pričao o svojim stremljenjima koja je pretakao u sviranje gitare? Ko to može znati. Oni koji su se družili sa njim kažu da je u životu bio tih, povučen, na mahove čak vrlo stidljiv. Sa gitarom u rukama se transformisao, pretvarao u nešto drugo, kažu, nalazio se negde drugde, malo je ko mogao za njim u tim trenucima. A i poneki slušalac bi mogao da prizna da je Jimijeva muzika učinila da lebdi poneki centimetar iznad zemlje…
Verujem da legenda o Jimijevom šamanskom pristupu sviranju gitare ima smisla. Ritualčići koje je sprovodio i u studiju i na sceni, ne govoreći nikom ništa, često su dovodili do katarzičnih rezultata. Posle dva albuma matične grupe The Jimi Hendrix Experience koja je producirao Chas Chandler, ovaj album je dat Jimiju na potpuno poverenje i kreativnu kontrolu. Chandler, koji je na početku zadržavao formalnu ulogu producenta, očigledno nije davanje te slobode zamislio onako kako je to Jimi upražnjavao. Dok je u studiju organizovana neprekidna žurka koja je trajala danima, Jimi je zapravo uglibio u perfekcionističku mrtvu petlju iz koje se teško izvlačio. Chandler je na kraju digao ruke i od albuma i od svog pulena pre završetka albuma, a period od četiri meseca “završavanja” albuma u Njujorku, nakon što je priprema već trajala oko pola prethodne godine u Londonu, doveo je do sumnje da će od svega toga biti ikakvog rezultata.
Na kraju smo, kao za inat nevernim Tomama, dobili jedan od najboljih muzičkih albuma dvadesetog veka, i to posmatrano u svim kategorijama muzike uopšte.
Dakako, nije to prošlo bez klasične kotraverze, ama u svakom pogledu. Muzički veličanstven i intrigantan, tematski agresivan i nežan, umetnički otvoren i hermetičan, Electric Ladyland je izazvao negodovanje zbog u to vreme neomiljene odluke izdavača da to bude dupli vinil, što je jako povećavalo cenu izdanja. Ali, ta pojedinost je brzo pala u drugi plan kada se pročulo kako izgleda omot albuma…
U prvi mah, prodavci (naročito u SAD) nisu imali kud nego da album umotavaju u jeftini natron papir, što tada beše praksa u prodaji pornografske literature, te ga tako implicitno cenzurišu. Tek posle nekoliko godina, za neka reizdanja napravljeni su alternativni omoti koji su mizerni spram veličanstvene fotke harema, kako je to Jimi prvobitno zamislio. Danas je originalni omot, nažalost, mahom zaboravljen, što je mnogo veći skandal od slike sa osamnaest golih devojaka koje gledaju pravo u objektiv kamere. A najpoznatiji alternativni omot je onaj iz zaglavlja ovog priloga.
Ako je iko mislio da poznaje Jimija Hendrixa posle dve godine spektakularnog osvajanja muzičkog sveta, dva fenomenalna albuma i dva osvojena kontinenta, imao je vremena da se natenane osvesti nakon prvog slušanja albuma Electric Ladyland. Meni ovde sad nedostaje odgovarajući rakurs, jer imao sam nepune tri godine kad se to desilo, a svedočenja o pojavi tog albuma su listom našminkana naknadnom pameću, u slučaju Hendrixa naročito svi vole da se u sve razumeju, pa mi ostaje samo da pretpostavim kakav je to šok bio. Ajde-de, psihodelija je dostizala svoj vrhunac, a to što je Jimi radio moglo se jeftino podvesti u kategoriju soundtracka iskustava psihoaktivnih supstanci. Vreme će pokazati da jeftine recenzije imaju jeftin vek trajanja, a da muzika sa tog albuma volšebno odbija da ostari.
Pedeset godina i jedan dan kasnije, jedino što bismo u najpakosnijem pokušaju danas uspeli da predstavimo svetu kao činjenicu anahronizma jeste baš to: da je album produciran na tehnologiji snimanja zvuka kakva je postojala pre pedeset godina… I na stranu to što ono malo studija koji i danas tako rade koštaju deset puta više, a liste čekanja na snimanje u njima su duge i po godinu dana. Nego se usput valja setiti da paradigma umetnosti neuporedivih muzičara nikako ne počiva na tehnici, opremi i inženjerskom kapacitetu snimatelja, već na nekim metafizičkim elementima o kojima je teško raspravljati, ako je uopšte i moguće.
Album je predstavljao kapitalni primer korišćenja Wah-Wah pedale, koja će u ono malo preostalog života Jimija Hendrixa postati konstantni gedžet njegovog sviranja. Što se ostalog tiče, beše ovo najveći domaći zadatak za armiju wanabe gitarista, a mnoge gitarističke fraze sa ovog albuma su postale arhetip – početak današnje numere izvesno najpoznatiji od svih. Ostade zabeleženo i to da nekoliko tonova koje je Jimi zabeležio na albumu ni danas niko ne ume da izvede sa istom opremom koju je on koristio (a koja je dostupna – pročitajte ovde ako vas zanima).
Međutim, ja tvrdo verujem da je razlog tom neuspehu kloniranja upravo taj što su drugi pokušavali. To se tako ne radi ako imaš iole pameti, jer suština je, po običaju, negde drugde. I baš je “Voodoo Child (Slight Return)” očigledan primer numere nad kojom su se iživljavali mnogi koji su sebi pridavali značaj koji im ne pripada. Čuo sam mnogo masaža nastalih u pokušaju pokazivanja svetu “ja umem isto što i Hendrix”. I jednu – samo jednu – savršenu izvedbu ove numere koju je priredio čovek koji nije pokušavao, koji nije tvrdio da zna što i Jimi, nego koji je takođe kanalisao direktnu vezu sa Onim Gore kad je svirao, verovatno nesvestan da to čini. Naravno, bio je to veliki Stevie Ray Vaughan, čiji “Voodoo Child (Slight Return)” je savršeno izveden više nego jednom i sve to vredi čuti.
No, dosta o drugima.
Kao što nisam hteo da vas zamaram pričama o nastanku albuma, iako ih znam nekoliko, tako vas naročito neću zamarati analizom albuma koji je najslađe slušati kao slasnu i glasnu sesiju 75 minuta ludijanja sa četiri strane blago krckavih vinila, poželjno uz malčice hrastom odnegovane smeđe tekućine jačine 38-42°. Ako imate gramofon i ovaj album, juče je bio najbolji dan da ga se prisetite. Pošto to juče niste učinili, a u juče se ne možete vratiti, druga najbolja prilika da to učinite je upravo sada. Učinite li tako, učinićete dobro. Samo vas podsetim još jednom, jer izuzetno je važno: ne pokušavajte ništa, da mislite, da razumete, da filozofirate, da znate, nego se samo prepustite; u suprotnom, dangubićete.
Pedeset godina i jedan dan prođoše otkad je Electric Ladyland među nama. Sve to vreme mu nije naškodilo ni koliko crno ispod nokta. Šokantan onda, šokantan i sada, ovaj sjajni album nije samo zvučna beleška eksplozije nastale pri susretu delta bluesa i psihodeličnog rocka: to je radni prostor dečačkih vlažnih snova, to je nečitka beleška o neostvarenim željama, to je jasni putokaz za Nedođiju. To što smo mi kukavice, pa tim putem ne smemo, nikako nije Jimijeva krivica. On je svoj deo dogovora ispunio, sa zalogom da to nasleđe ne možemo za svog života da potrošimo.
Malo li je?