Sve zbog flaute

Niko nije umeo da obori raspoloženje u društvu kao što je to umeo Tužni Pčelar. Boktemazo, bilo je dovoljno da progovori nešto na bilo koju temu i da potpuno izduva svaku želju za životom neodređeno velikom broju prisutnih. Protiv toga smo se borili preventivnim ućutkivanjem. Najlakše bi bilo kad smo sedeli kod Džizusa u dvorištu: osim galame koju smo veselo proizvodili benastim raspravama o svemu i svačemu u senci ispod oraha, neko bi se odmah setio da utrči u kuću i do daske odvrne pojačalo, za koje bi tokom tih okupljanja bili vezani zvučnici na terasi.

Tog dana stvar je krenula po zlu, jer se Tužni Pčelar dočepao teme o kojoj je mislio da zna mnogo, a nije znao ništa. Da bi stvar bila gora po sve ostale, ja sam bio dežurni kontraš; a ja sam gadan kontraš niščima znanjem i informacijama koji to kriju lupetanjem.

A sve zbog flaute.

Zaista ne mogu da se setim koja numera od Jethro Tull je bila posredi, sećam se samo da je to bio neki rani živi snimak koji je neko doneo da svi čujemo, možda neki bootleg, vrag bi znao posle skoro 20 godina… Bio je to snimak iz vremena kao što je ovo što sam vam za danas spremio, dakle iz 1970. ili možda 1971. godine. Kretoše, naravno, komentari o ludačkom stilu sviranja flaute, koji je bio zaštitni znak cele grupe, sve sa ritualnim stajanjem na jednoj nozi. Svi se složiše: čovek sa idejom, majstor, ne znaš da li je bolji šoumen, instrumentalista ili autor. Tek, Ian Anderson ostade ocenjen kao genije i virtuoz, o čemu nije bilo spora.

– Pa naravno! Čovek je završio muzičku akademiju, šta ste drugo očekivali! – ustalasa Tužni Pčelar – Sve je to društvo sa muzičke akademije! Odmah se prepoznaje!

Tužni Pčelar je odrastao na muzičarskom hlebu, iako sam nije bio muzičar, pa je voleo da podseća okolinu na to da ga ta činjenica čini kompetentnim po automatizmu. Nisam odoleo, mada sam znao da će se čak i Džizusovi ježevi razbežati iz dvorišta do kraja rasprave, a kamoli društvo. Ne trpim budale, pa to ti je.

– Neće biti. Ne prepoznaje se tu ništa osim kreativnog ludila po kojem je Jethro Tull bio poznat. Niko tu nije pohodio muzičku akademiju. Anderson je studirao istoriju umetnosti. U času osnivanja benda je bio domar u bioskopu i nije bio načisto da treba da nastavi sa studiranjem, pa i nije.

– Nije tačno! Nije! Pa kako je onda svirao…

– Flautu? Nju je prvi put prineo ustima u rano proleće 1968. godine, kad je grupa već nastupala po lokalnim klubovima, dva-tri meseca pre nego što su ušli u studio da snime prvi album.

– Ali, nije tako, pa to je flauta, koju…

– Koju možeš da savladaš brzo ako znaš kako.

– ********! ***** **** *******!!! (Ovo su klasični džoker-znakovi, a ne cenzura, prim. Grba; ne bi bilo moguće preneti u artikulisane reči paradu zvukova koje je Tužni Pčelar počeo da proizvodi. Bilo je jasno da se čovek veoma uzbudio.)

Nisam se dao omesti. Kao što rekoh, ja ne prećutkujem budalama, pa ni po cenu da me poistovete, kao što nas uči stara i mudra poslovica.

– Imam svedoke da sam prvi put u životu uzeo flautu u ruke i posle 15 minuta odsvirao osnovni ton G. Trebalo mi je još pola sata da čisto odsviram skalu C dura. Doduše, …

– Lažeš! To niko ne može! *********! ******** ** *********!!! (isto kao maločas)

– Ne lažem. Imam svedoke, kažem. Doduše, istina je da mi je gornji C bežao…

E sad, prepirka nije trajala još dugo, jer je bilo očigledno da Tužnog Pčelara, koji je zapao u stanje histerije, neću moći da ubedim da ne lažem o svojoj spektakularno kratkoj karijeri flautiste i da, usput, pouzdano znam biografski podatak o Ianu Andersonu koji sam naveo, a koji on ne zna, pa još priča koještarije… Tad nismo imali Internet u obliku u kojem ga danas imamo, pa od unakrsnog referenciranja na licu mesta nije bilo ništa; uostalom, baškarili smo se pod orahom u Džizusovom dvorištu. Vi ste slobodni da činjenice utvrdite i sami, danas je lako. Ja sam tih dekadentnih godina, o jada, morao da se služim papirnom literaturom.

Znao sam u čemu je jadac: Tužni Pčelar je bio pobornik tzv. ruske škole temeljnog i slojevitog učenja muzike; kućno vaspitanje. Nema veze što si možda vrlo talentovan, ima da radiš po ključu. Ne dozvoljava se da instrument uopšte sviraš dalje od osnovnog tona sve dok ti pravilan položaj flaute na usnama i držanje instrumenta u rukama ne postanu refleksno pravilni; na to ima da potrošiš pola godine, hteo, ne hteo. Tek onda ide osnovna skala; a preduvavanje se uči tek u trećem razredu. Nešto što prevazilazi repertoar tipa “U šumici zeka” i “Cvete moj” zasviraćeš u tek u četvrtom razredu.

Ne bih raspravljao o tome, jer bih došao u iskušenje da pitam u kom semestru muzičke akademije se uče groktanje i surdukanje šlajma na flauti… Raspoloženje ekipe je već palo, a svi su prekorno gledali u mene, znajući da je Tužni Pčelar beznadežan slučaj; trebalo je da prećutim, govorili su ti pogledi.

– * –

Neću da ćutim. Ni onda ni sada. Činjenica o kojoj je ovde reč, zapravo, ide u prilog celoj priči o grupi Jethro Tull. Ta fantastična grupa je rasla pred očima publike na svakom planu – pa eto, čak i na sviračkom, doslovno. Mene ta činjenica uzbuđuje koliko i sama muzika Jethro Tull, koju volim neizmerno, i želim da se za nju zna.

Dakle, jedan od najpoznatijih frontmena progresivne muzike na Ostrvu, tih ludih godina kada je takva muzika prelivala na sve strane, bio je samouki štreber, očigledno vrlo talentovan. Kako je rasla ta priča, raslo je i logističko znanje. Anderson je bio svestan da mora da smisli neki argument posebnosti, što u onoj konkurenciji tada beše đavolski težak posao. Za to mu je trebalo nešto što drugi nemaju; flauta je uletela kao savršena ideja. Vremena nije bilo: Anderson je praktično na sceni učio da svira. Teatralnost je dopunila nedostatke i sve je došlo na svoje. To što ga je štampa tad nazvala “poremećeni flamingo” zbog stajanja na jednoj nozi dok svira flautu, nije imalo nikakve veze dok god su ga, bez dvoumljenja, nazivali flautistom. Mišn akomplišd, što bi rekli stari Sumeri.

I zbilja, tek nakon te besmislene rasprave sa Tužnim Pčelarom, obratio sam pažnju na Andersonovo sviranje flaute. Ako ćemo pošteno, kad krenete u bindžovanje niz fonografiju Jethro Tull, tu nekog virtuoznog sviranja flaute nije bilo dosta dugo – po mom ličnom uverenju, tek poneki tihi pasaž na albumu War Child (1974) je odsviran na način koji bih, hm, mogao da nazovem virtuoznim, uz štogod molbe da se toj tezi gleda kroz prste da ne bih rekao ono što zaista mislim, a to je album Songs from the Wood (1977).

Da, znam šta će neki ovog časa reći: ovom tezom sam upravo degradirao takva remek-dela kao što su Aqualung (1971), Thick as a Brick (1972), A Passion Play (1973)…

E, pa nisam. Ja ne osporavam velemajstorski aspekt muzike u kojoj uživamo na svim tim albumima – i kojima, uzgred, vreme nije naudilo, a to nešto govori. Ja samo velim da Andersonovo sviranje u ranom periodu grupe nije majstorsko u klasičnom smislu zanatskog vladanja flautom, nego je samo celishodno upakovano. Sviračko majstorstvo se iskazuje u veštom prikrivanju slabosti, a ne u demonstraciji snage. Oko ostalog su se pobrinuli kroz aranžman, produkciju i radosni aspekt sviranja na koncertima, gde nije bilo dileme o onom majstorstvu koje pije vodu, a koje se u muzičkim školama svakako ne uči.

Ali, do vraga, da je taj veseli čovek tih godina zastupao teze Tužnog Pčelara o savršenstvu sviranja, svet ne bi imao Jethro Tull. Složićete se sa mnom, nadam se: ovako je ispalo bolje.

– * –

Imao sam ideju da zaista zasviram flautu, kicoški, baš kao moj uzor iz grupe Jethro Tull. Čak sam zamalo otkupio taj instrument na kojem sam zasvirao prvi put, od drugarice koja je svirala flautu u akustičnom bendu u kojem sam bio i ja (tad sam i probao); no, ona se posle predomislila, odlučila je da po svaku cenu zadrži svoju flautu, jer “ko zna”. A ja sam ispao budala kad sam naseo na tezu Lokalnog Sveznajućeg Faktora, čoveka koji je mislio da je rock’n’roll muzički pravac, da nikad neću odsvirati koncert ni u pariskoj Olimpiji, a kamoli u Carnegie Hallu, jer nemam dobar oblik usana za flautu, pa ne treba da gubim vreme na zaludnu rabotu.

Par decenija kasnije, sticajem čudnih okolnosti, upoznao sam S., učenicu Jean-Pierre Rampala, najvećeg flautiste dvadesetog veka, inače profesorku flaute u muzičkoj školi, koja se oduševila kad sam joj ispričao da sam samostalno otkrio ugao duvanja u pisak flaute i izvukao čist G. Na to mi je rekla da je to bilo tako brzo zato što imam savršen oblik usana za flautu, pa je flauta odmah sama legla idealno, a verovatno sam je i pravilno podigao; neki ljudi se zbog oblika usana zaista jako dugo muče samo da izvuku ton i to uglavnom biva predznak brzog kraja. A ako sam tako brzo uspeo da odsviram osnovnu skalu, reče, to je verovatni znak da bih jednostavnije kompozicije mogao da zasviram za nekoliko nedelja vežbanja, uz nečiju pomoć, dok ovladam klapnama i naučim da preduvavam pravilno, što već načelno razumem nakon sviranja tenor blok-flaute u školskom orkestru. Ostalo bi bila stvar vežbe i upornosti, kao i obično.

Taj crvuljak mi se javi ponekad, i danas. Mada, možda ne bi bilo loše da se najpre vratim gitari. Najzad, i Ian Anderson je prvo gitaru svirao; kad sam bio uvežban, gitaru sam svirao barem kao on, ako ne i bolje.

– * –

Sa Tužnim Pčelarom se nikad više nisam raspravljao. Obećao sam ostalima u društvu da neću.