Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
Ово је снимљено јануара, а средином фебруара, кад сам ишао да се упознам са својим трећим цимером (дуга прича… мој други цимер одустао од правног па смо манули собу; цимер са прве године одустао од собе па ми понудио да га заменим, на невиђено), снег је и даље био сав на гомили, са још нешто додатог. Како сам шкодилаком (са летњим гумама, зимске су биле луксуз) стигао до Новог Сада и данас се чудим, а како сам успео да се паркирам и изнесем ствари није ми јасно. Ал’ било је тесно.
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Инвентара овде нема много, јер све је прекрио снег. Види се само арсенал наоружања против снега – и метла (да се почисти док још није нападао и док је сув), и лопата за снег (која је више за гурање него за лопатање, аматерски ручни рад, без лименог ојачања на ударној ивици, незграпно и неергономски), и обична лопата, која слабо ради кад снег почне да се лепи за метал, треба ту нешто глатко а не рапаво од последњег мешања малтера. Постоји читава филозофија око чишћења снега, коју би скоро свако могао да напише за себе, и да докторира (докторише? докторује) на томе.
Да је фотка у боји, можда би било приче о удешавању беле, јер ово је светло од свега две жаруље од по 60 вати – у затворену посуду не иде јача, брзо прегори. Жаруље дају једва 3400 келвина, а живине сијалице на сокаку ваљда нешто преко 6000, али би се то слабо видело, можда мало испод оне десне.
Две кајсије, изгледа посађене пре две године, су већ ко зна које у низу. На том месту су већ биле неке две још из педесетих; до данас су се ту измењала још два пара, која су умела да дају и по 300кг. Ваљда им годила заветрина. Нама је годио пекмез, а после и ракија… Но до те ракије треба још добра деценија да прође.