Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.
Tog lepog običaja više nema.
Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.
Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.
Prodavac mi je rekao da se ona pesma koju sam čuo zove “Sound of Silence“, a onda je okrenuo singl i pustio drugu pesmu. Zatreštala je “I am a Rock“. Odlepio sam.
Nekih pet godina kasnije kod nas je izdat njihov album najvećih hitova. Imali su ga svi moji drugari, pa i ja, a kada bi naišao red “Sound of Silence” / “I am a Rock” / “Scarborough Fair“, upadao sam u trans. Normalno, nisam imao pojma o čemu oni to pevaju, engleski sam tek sricao.
Nekako mu dođe prirodno da posle ovakvog iskustva zavolim ove autore. I danas ih često i rado slušam, mada mi se optika promenila – Art Garfunkel je, svakako, vanserijski pevač i odličan glumac, a Paul Simon se, u međuvremenu, razvio u jednog od najboljih songwritera svih vremena.
“I am a Rock” je jedna od ranih Simonovih pesama. Govori o tipu koji se otuđio od svog okruženja. Ono u stihovima “I am a rock / I am an island” više implicira na usamljenost uzrokovanu nekim gadnim emotivnim lomom, pa narator svakim stihom diže sve veću ogradu oko sebe sve dok na samom kraju ne zaključi da je na sigurnom (“And a rock feels no pain / And an island never cries“).
Pesma je prvo bila ponuđena danas zaboravljenom duetu Chad and Jeremy, koji je glatko odbio da je snimi. Onda je bila planirana za prvi album Simona & Garfunkela, ali su se oni nešto posvađali i nisu je snimili. Tako je završila kao akustična verzija na Simonovom debitantskom solo albumu, koji je objavljen samo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iako je Simon imao priliku da je promoviše u kultnoj televizijskoj emisiji Ready, Steady. Go!, ništa se nije desilo.
No, producent Tom Wilson, dok su Simon & Garfunkel radili na drugom albumu Sounds of Silence (1966), uvideo je potencijal koji ima ova pesma. Uradio je remiks, u aranžman dodao duvače i klavijature (Al Cooper!) kako bi zazvučala poput u to vreme popularnih rock izvođača i desilo se čudo – postala je hit.
U vremenu u kojem danas živimo, dok beskonačno buljimo u ekrane, čudesa se sve manje dešavaju. No, ja i dalje živim u nadi da ću jednoga dana, umesto SMS poruka, mejlova i glasovne pošte dobiti barem jednu, starinsku, novogodišnju čestitku.