Годишњи од три дана 2.3

и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни

Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…

Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.

Зашто на италијанском наслов? Једино да неко нађе аутора па да га пита.

Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.

Сокобања је за озбиљније шетаче него што смо ми. Можда до тог хотела има и друга стаза, мора да може и колима. Свеједно, остајемо на овој страни реке.

Много бре узбрдо за нас равноземце, а и шума делује мрачно… А онда, треба се и вратити. Низбрдо је лакше али незгодније за ноге.

Вода је ту, изгледа добра, јер је одатле и месни водовод црпи. Даље уз реку налазимо и неку зграду у стилској мешавини “Сталкера” и “Дистрикта 13б”, у офуцаном бетону и немаштовитим графитима. Делује да је ту (било?) неко бањско постројење здравственог типа, ваљда купатило. Налазимо и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни одакле та имена. Стаза на ту страну изгледа још стрмија, терамо обалом.

И гле, плажа. Прилично сеновита, у дубокој долини, али ипак плажа. Од облутака, па се ваљда може и прилећи. По мом одокативном рачуну, и овако близу дугодневници, овде нема више од 5-6 сати сунца дневно. Mожда је неком и толико довољно да ухвати фарбу. Има их и који поцрне кад пет минута гледају разгледницу.

Након јучерашње кише, не очекујемо да ћемо угледати купаче.

Одавде све стазе воде узбрдо, дакле налево круг. Успут спазимо и прасе на ражњу у кафани са погледом на плажу, и логистички срачунамо да ће бити готово таман док одемо до собе да оставимо шта смо успут напазарили. Враћамо се другом стазом кроз парк, и натрчимо на Теслу.

Опет Величковић, овог пута на српском, а има и бројне сараднике, супотписнике.

Успут видим и оно што нисам видео у одласку. Ако је Врњачка Бања гомила туристичке архитектуре са пет тераса по кући али у неком стилу од пре сто и кусур година, Сокобања је то исто али стешњеније, долина је ужа, па се људи сналазе на то места што има. И није све туризам, треба негде и пазарити – најзад смо нашли, у секендици, тексас кошуљу за мене, јер се претходна распала, и једну летњу али се испоставило да ми је бар четири броја шира.

Потражити на мрежи “балкански арт деко”, нашло би се овде примера за монографију, или боље стереографију

Дрворед у главној улици је тако порастао да није успела да се осуши, иако сунце сија већ цео сат. Јер, ветра нема и спарно је. Остављамо кесе у соби и крећемо опет истим путем, на ручак.

(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета)