Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.
Elem, delirijum.
Na prilično težak način sam naučio da je krajnje vreme da se povinujem vakcinaciji protiv gripa. U trećem talasu koji je navalio na mene u manje od tri meseca, dogurao sam do šest dana u krevetu, temperature od 40°C, nekakvih lekova čije rastopine u čaši su me neodoljivo podsećale na neku tešku ekološku katastrofu i do mentalnih slika o kojima bi poneki radoznali psihijatar verovatno imao šta da kaže. Preskočiću detalje, jer se stresem kad samo pomislim na njih. Nego sam se setio nečega što je nekoliko dana pre te moje boleštine ušlo u red čekanja baš za ovo mesto, pa sam zamalo zaboravio na to. A stvar je u zoni sinhroniciteta…
– * –
Steven Wilson je čovek koji kod mene ima otvoren kredit poverenja već dvadeset godina, još od vremena kad sam negde u praskozorje novog veka dobio na slušanje živi album Coma Divine (1997) grupe Porcupine Tree. Otkrivanje te grupe nekako je za mene uvek išlo sporo i ne baš temeljito, ali nijednog časa nisam sumnjao u kapacitet onog što čujem niti je moje očekivanje ikada bilo iznevereno. Tako je ostalo i kada je grupa 2010. godine objavila “neodređeno dugu pauzu”, da to tako nazovem kad već rasturanje grupe nije objavljeno, iz čega se nikad nije izvukla, a Wilson nastavio ništa manje zanimljivu solističku karijeru. Ta karijera je intenzivna, plodna i vredna svake pažnje. Uzgred, nije to jedino po čemu taj čovek danas biva pominjan sa dužnom pažnjom i poštovanjem, ali da ne širim priču previše.
Autorska, izvođačka i producentska originalnost karakterišu Wilsonov rad do te mere da ako volite tu vrstu kompleksne muzike kakvu on stvara, neće vam biti dosadno nijednog časa. Ako vam se nešto i učini slabijim, moći ćete to da kažete samo u perspektivi njegovog opusa – teško da ćete čak i među njegovim uzorima, a to su grupe Pink Floyd, Camel i King Crimson, moći da pronađete realne paralele na nivou ideja.
Drugar koji je podelio ovaj spot na fejZbuku učinio je to sa namerom da skrene pažnju na sadržaj video-spota i nije pogrešio što je to učinio. Desilo se da je baš Steven Wilson krajem januara objavio taj video koji je do tada inače korišćen kao deo scene pri koncertnom izvođenju numere “The Same Asylum as Before” u okviru turneje To the Bone, koja je došla do svog kraja, pa nije više imalo smisla čuvati ekskluzivnost vrednog autorskog dela. A to delo je režirao Lasse Hoile, danski konceptualni umetnik (on je fotograf, filmadžija, muzičar, slikar… za drugo nisam pitao), dugogodišnji saradnik Stevena Wilsona na raznim njegovim projektima.
Neću vas zamarati aspektom društvenog angažovanja koje je iskazano u pesmi i pratećem spotu: budite slobodni da steknete utisak koji želite, ne bude li vam po volji da istražujete samostalno. Taj aspekt višedimenzionalnosti autorskog rada Stevena Wilsona sam primetio davno – ma, to je predmet ličnog iskustva i nekih omašenih poruka koje sam napokon tako iskrivljene i sačuvao – i predmet je mog naročitog uvažavanja. Ako nemate naročitu ideju, biće dovoljno da se za početak zagubite u sadržajima na Cevki, ima ih tamo poprilično, pa se informišite bolje.
U međuvremenu, hajde da zadržimo nadu da će naši jedini neopevani delirijumi biti oni potekli od bunila pod groznicom gripa, daleko bilo. Što se tiče delirijuma izazvanih nekim drugim pojavama zbog kojih možda šetate u velikoj grupi jednom nedeljno, tu zaista ne mogu da vam pomognem.