Tragovi

Većina nas koji smo stasali tokom sedamdesetih/osamdesetih u to doba nije mogla ni da zamisli šta nas sve čeka u budućnosti. Devedesete su nam donele “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, hiperinflaciju i raspad države u kojoj smo rođeni. Iza svega je ostala samo gorčina u ustima koju bismo kolektivno želeli da zaboravimo, a “prijatelji” su nas ubeđivali da će nam biti mnogo bolje čim se budemo “oslobodili tiranije”.

U međuvremenu smo se ”oslobodili” i nikada nam nije bilo gore. Barem većini.

Naših najboljih 30 godina se pretvorilo u, što bi Pekić rekao, “godine koje su pojeli skakavci”, a grčeviti pokušaji da nadoknadimo propušteno pretvorilo se u (samo)zamajavanje. U vremenima kada je razuma sve manje, bolje je da se pomirimo sa time da nikada nećemo popuniti tu veliku prazninu koja se stvorila u nama.

Kraj životnog tunela se već nazire, a svetla niotkuda.

Zbog svega pomentug, grunge tokom devedesetih sam uglavnom prespavao. Onomad, dok smo snimali materijal za dokumentarac o KG rocku, Zoća Punker je sve nas okupljene oko tog projekta podsetio da sam bio prvi čovek koji je puštao Hüsker Dü na lokalnom, državnom radiju. No, to je bila samo moja želja da informišem slušaoce šta je aktuelno u muzičkom svetu. Na izvođače koji su snimali za etikete Sub Pop i SST nikada se nisam ozbiljno primio, iako među njima ima i onih koje mogu da podnesem.

Među onima koje sam propustio je i grupa Built to Spill.

U vreme kada su oni pravili svoje prve pesme, ja sam se borio da porodici obezbedim osnovne egzistencijalne potrebe, sem hleba i mleka. Za slušanje američkih studentskih radio stanica i praćenje alternativnih bendova u tom trenutku nisam imao ni želje ni mogućnosti, jer internet će u ovim krajevima proraditi tek nešto kasnije. Uprkos njihovom kvalitetnom opusu, možda ni danas ne bih obratio pažnju da nije bilo današnje pesme:

Daylight can never really hide what’s alive
I know it’s hard sometimes
For you to tell where you end
And where the world begins

You do your best to avoid assimilation
Guess that’s the best you can do

And though the parts of it that matter change
All traces disintegrate

At night
My mind’s exhausted and
Drained out of thought
And can’t get back up
And when you know
How few things there are worth knowing
I suppose anyone who tries could forget

Responding now
To trains that crash before you
Never thought crashing could happen to you

And though the parts of it that matter change
All traces disintegrate

Doug Martsch, duša sastava, ovom introspektivnom pesmom je pogodio i žicu u meni. Jer, kako između redova kaže, život nikada nije statičan. Sve što svakodnevno radimo sutradan će biti nevažno i zaboravljeno. Moramo da budemo spremni da brinemo o sadašnjosti i onome što se u ovom trenutku zbiva. I da zaboravimo na ono što je bilo u prošlosti, jer se u nju nikada nećemo vratiti niti moći da ispravimo svoje postupke.

The show must go on…