I kao što rekoh juče: kao da prvi znaci proleća navlače crne vesti… Taman sam napisao onaj poslednji pozdrav Dicku Daleu, kad na jednom od feedova muzičkih časopisa koje pratim naleteh na vest:
“Hard rock gitarist Bernie Tormé, najpoznatiji po kratkom angažmanu u bendu Ozzija Osbournea ranih osamdesetih, preminuo je u subotu, 17. marta 2019. Imao je 66 godina.”
Ime mi je bilo poznato, ali sasvim sigurno ne iz Ozziejevog benda: pre nego što sam pročitao u tom članku, setio sam se gde i kad sam prvi put čuo za njega.
Uh… Davno beše: ta LP ploča je bila vruća ispod prese kad sam je u jesen 1980. dobio od druga za rođendan.
Tih godina, Ian Gillan je još uvek bio u naponu snage. Po napuštanju grupe Deep Purple polovinom 1973, pokušao je da se bavi nekim drugim stvarima u životu, ali to je bilo kratkog daha. Već 1975. je osnovao bend pod svojim imenom i pokušao da pronađe neku ideju koja će ga održati na sceni. Posle nekoliko polovičnih uspeha uz česte promene članova pratećeg benda, stabilnost je pronašao u bendu koji je imenovao prosto Gillan. Čvrsta uzdanica je bio basista i producent John McCoy (malo kasnije poznat našoj publici po tome što je producirao album Mrtva priroda (1981), najtiražniji rad Riblje čorbe), čija je najveća zasluga to što je zvuk benda uspešno pripremljen za vreme koje dolazi. Prvi album iz 1978. nije privukao dovoljnu pažnju, jer album je objavljen samo u Japanu, Australiji i Novom Zelandu, ali je bio praćen uspešnom promocijom na Reading Festivalu u Engleskoj. I najzad je kliknulo: Gillan se vratio u centar pažnje, bio je potreban samo album koji će potvrditi tu vrednost.
Album Glory Road je objavljen oktobra 1980. I to je bilo to: brzo je stigao na treće mesto top-liste albuma i do danas ostaje najveći uspeh Iana Gillana van grupe Deep Purple. No, šta se dešavalo: tokom prethodne godine, Bernie Tormé dolazi na mesto gitariste umesto kvalitetnog, ali za posao nepouzdanog Stevea Byrda. On upotpunjuje zvuk onako kako je McCoy naročito želeo: njegov stil sviranja je bio zanimljiva kombinacija žestoke heavy metal energije i čvrstog bluesa, što je taman odgovaralo senzibilitetu autorskog rada u kojem je učestvovala većina članova benda.
Ali, ‘oćeš: bez obzira na uspeh albuma Glory Road i potonjeg Future Shock (1981), grupa nije mogla da se probije u Americi, što je značilo da nema očekivanog finansijskog uspeha. Od tapšanja po ramenu nema vajde, a računi moraju da se plaćaju. Frustracije su zadrmale bend i disciplina je popustila. Jednom prilikom Tormé nije došao na zakazano snimanje za emisiju Top of the Pops – navodno je namerno ostao u Nemačkoj posle kraće turneje tamo, iako je i on imao kartu za isti let kući – i zbog toga je bio otpušten iz grupe (on kaže da je sam dao otkaz).
Dalja sudbina Bernieja Tormea mi je nepoznata, osim onog što, kao i vi, mogu da pročitam tamo gde piše; to delovanje nijednom nije bilo predmet mog interesovanja. No, to što sam čuo na albumu Glory Road, za kojim inače i danas retko, ali rado posegnem, bilo mi je dovoljno da upamtim ime gitariste. A ne bih pamtio ime da tome nije bilo dobrog razloga: kao malo kad, taj manir sviranja gitare mi je prijao otkako sam ga prvi put čuo još onda, a evo overe dok ovo pišem – prija mi i danas.
Tormé je preminuo od posledica upale pluća koja je nastala kad ga je zakačio virus gripa. Dan kasnije bi napunio 67 godina. Nisu to godine da se ode. Žao mi je.