O opusu grupe The Who i njihovom značaju za istoriju rock & rolla suvišno je trošiti reči. Pete Townshend je, svakako, jedan od najvećih autora svih vremena, pa njegove solističke radove treba uvek držati na oku. Ma koje teme da se latio, uvek smo kao publika dobijali obilnu porciju bespoštedne muzike. A beše i mnogo razloga da se češkamo po glavi pokušavajući da shvatimo šta nam poručuje.
E, to su pravi influenseri, a ne ovi današnji koji sami sebe tako nazivaju.
Sve do pred kraj sedamdesetih, The Who mašina je savršeno dobro radila, ostavljajući nam u nasleđe pregršt antologijskih albuma i nezaboravne koncerte (ko je imao sreće da im prisustvuje), a onda su kola krenula nizbrdo. Da se podsetimo: posle žurke koju je organizovao Paul McCartney u čast rođendana Buddyja Hollyja, rezuzdani bubnjar Keith Moon je pre odlaska na spavanje progutao kutiju tableta…
Više se nije probudio. 
Na takav gubitak nadovezao se i nemili događaj sa koncerta The Who u Cincinatiju 1979. godine. Zbog loše organizacije koncerta, dogodila se tragedija. Najveći fanovi grupe su pohrlili u arenu da zauzmu što bolja mesta, nastao je stampedo u kojem su mnogi popadali pod naletom rulje. Rezultat je bio 11 mrtvih i mnogo povređenih. Što je najgore, plašeći se daljih incidenata, organizatori nisu otkazali koncert. Jedino su prećutali grupi da se išta od pomenutog desilo.
Psihičko rastrojstvo Townshenda posle pomenutih događaja bilo je evidentno, a velike količine alkohola i droge mu nisu ni malo pomagale da se izvuče iz te gadne situacije. U takvom depresivnom stanju on više nije bio vizionar… No, uz odvikavanje u specijalizovanim klinikama koje je sproveo u nekoliko navrata, uspeo je nekako da se izvuče.
Na samom početku osamdesetih, The Who su snimili dva albuma koji nemaju kvalitet najboljih ostvarenja, ali su daleko od loših. To su ujedno i pokušaji da se grupa prilagodi novim trendovima prisutnim posle punka i novog talasa. Taj problem su imali i ostali (poput The Kinks) i manje-više su ga uspešno rešili. U tom kontekstu, albumi Face Dances (1981) i It’s Hard (1982) su opravdali očekivanja.
Najbolja pesma na potonjem albumu je “Eminence Front“. U njoj se Townshend obračunava sa samim sobom, tj. sa slikom u iskrivljenom ogledalu pod uticajem alkohola i droga u trenucima kada sebe vidi kao nekoga jako važnog. To je zabluda bogatih i hedonista koji na žurkama, ispod nasmejanih i raspoloženih lica, kriju stvarne probleme. U muzičkom smislu, možemo da kažemo da je Townshend otkrio beli funk, onako kako su i Talking Heads to radili u to vreme, što je još jedan plus.
Kurioziteta radi, planirano je da pesma “Eminence Front” bude objavljena kao singl u UK, ali se iz nekog razloga odustalo, iako je i omot bio urađen. The Who je i danas izvode na koncertima. Townshend se, valjda, stalno podseća šta odavno više ne sme da radi.