Petnaestak godina svog života sam potrošio na zanimljiv hobi – bio sam voditelj radijske emisije koja je bila vrlo slušana na području Šumadije. Kroz nju su prošli svi koji su nešto značili u jugoslovenskom rock & rollu, a mladi muzičari su me saletali sa svih strana – znali su da podržavam lokalne autore, da sam rad da sa njima pričam i emitujem muziku koju su snimili.
Zbog toga su me jednoga dana sačekala dvojica čupavaca ispred studija i uvatila na prepad.
Došli su iz manjeg grada, nisu bili klinci već mojih godina, odlično su svirali i imali su dobre pesme. Trebalo je samo neko da ih malo pogura. U Beogradu nisu imali nikakve šanse da uđu u neku radio stanicu.
Ubrzo smo postali dobri prijatelji, a pri prvom dolasku u moj skromni dom uvalili su mi kasetu na kojoj su bila dva friška albuma Chrisa de Burgha.
Nije to bilo ono što smo u to vreme slušali, ali su tvrdili da su albumi fenomenalni.
Par albuma De Burgha iz sedamdesetih sam već imao i ostavili su na mene snažan utisak. Na njima se on bavio uglavnom ozbiljnim temama. No, dobar deo pesama su bile sentimentalne, ali ni malo banalne i začinjene dobrim humorom. Vešt songwriting i moćan glas su ga odmah kvalifikovali za neprikosnovenog kralja melanholije u mom privatnom svetu. Uz Ala Stewarta, koji je jednako podcenjen i ima sličnu biografiju, ostao je jedan od najboljih britanskih autora svoje generacije.
Za razliku od starih albuma, The Getaway (1982) i Man on the Line (1984), oni koji su se nalazili na kaseti, zvučali su jako moderno za to vreme. Producirao ih je harizmatični Rupert Hine, za koga se tvrdilo da izvodi čudesa u studiju. Da, pesme su bile perfektno snimljene s tim što je Hine imao osećaj za meru – brže numere su pune elektronskih klavijatura gradeći zvučni zid nad agresivnim ritmom, dok su balade i laganije numere ostale svedene na akustične instrumente. Repertoar je tako vešto sastavljen da se ima utisak da se pesme nastavljaju jedna na drugu poput prirodnog toka i ni u jednom trenutku ne zvuče isforsirano.
Sa pesmom “Don’t Pay the Ferryman” De Burgh je prvi put dospeo na top-listu, no upečatljiviji je u laganijim numerama. “Borderline” je jedna od njih.
I’m standing in the station
I am waiting for a train
To take me to the border
And my loved one far away
I watched a bunch of soldiers heading for the war
I could hardly even bear to see them goRolling through the countryside
Tears are in my eyes
We’re coming to the borderline
I’m ready with my lies
And in the early morning rain, I see her there
And I know I’ll have to say goodbye againAnd it’s breaking my heart, I know what I must do
I hear my country call me, but I want to be with you
I’m taking my side, one of us will lose
Don’t let go, I want to know
That you will wait for me until the day
There’s no borderline, no borderlineWalking past the border guards
Reaching for her hand
Showing no emotion
I want to break into a run
But these are only boys, and I will never know
How men can see the wisdom in a warAnd it’s breaking my heart, I know what I must do
I hear my country call me, but I want to be with you
I’m taking my side, one of us will lose
Don’t let go, I want to know
That you will wait for me until the day
There’s no borderline, no borderline
No borderline, no borderline
Ako ste pročitali tekst pesme, lako ćete konstatovati da je ona antiratna. No, interesantna je i neobična vizura iz koje De Burgh posmatra celu situaciju. Narator je svestan svojih osećanja prema obavezi da se angažuje u odbrani domovine, ali će prevagnuti ona druga, ljudskija, i pobeći će sa svojom ljubljenom.
Par godina kasnije De Burgh će snimiti pesmu “The Lady in Red” koja će postati globalni hit i približiti ga mejnstrim publici. Više mi nije bio interesantan. Za utehu, slična stvar se desila sa Eltonom Johnom.
Britanci će ga i dalje ignorisati, a Evropa mu aplaudirati.
Jedan od ona dva čupavca sa početka priče živi u radi kao lekar u Americi. U slobodno vreme svira po klubovima. Blues. 