Kao i svi normalni domaćini, za vikend sam zapalio na pijacu. Odavno znate da volim tamo da idem jer uvek sretnem nekoga, a neke od anegdota sam vam već prepričavao. Ovoga puta sreo sam L. Čini mi se da se nije mnogo promenila za poslednjih četrdesetak godina koliko se nismo videli, a posle kurtoaznih pitanja o porodičnim stvarima i prebrojavanja unučića, morao sam da je pitam:
– Kada ćemo u disko?
– Dakle, ti nikada ne možeš da budeš miran…
Disko nisam slučajno pomenuo. U trenutku sam se vratio u mladost u kojoj je L. važila za “kraljicu podijuma”. Kada ona odluči da zaigra, sve oči su bile uprte u nju, a njeno mlado i zategnuto telo savršenih proporcija je izazivalo divljenje tek stasalih muškarčića. Oni hrabriji su pokušavali da joj se upucavaju, ali ih je lagano otkačinjala – preferirala je starije frajere.
Sa mnom je bila u prijateljskim odnosima. Čak smo plesali u nekoliko navrata. Jednom, koliko se sećam uz “Easy” Commodoresa… I tako, asocijaciju po asocijaciju, film iz mladosti je nastavio da se odmotava u mojoj glavi.
Ti Commodoresi su zaista bili idealni kao muzička podloga za muvanje devojaka u drugoj polovini sedamdesetih. Uglavnom su pevali laganice i up tempo numere na koje ženski deo nikada nije bio imun, ostajalo je samo da se uz njih dovrši šarmiranje i odradi tehnički deo posla…
U vreme snimanja svog petog albuma Commodores (1977) oni su već postali u neku ruku prateća grupa Lionela Richieja, koji je bio kralj srcecepajućih pesama. Ovaj album, objavljen i u Jugoslaviji, ne odstupa od uspešne formule koju je grupa razvila, čak je možda i previše produkcijski “umiven”, no po meni, najbolja pesma na njemu je “Brick House“, klasični funk iz tog vremena koji dobro zvuči i danas. 
Priča se da je grupi na snimanju falila još jedna pesma, nešto su džemovali u studiju, producentu se svideo ritam koji je snimljen, pa je multiinstrumentalista William King dobio zadatak da temu razradi kod kuće. On je svoj domaći zadatak uspešno dovršio, no nije imao vremena da se bavi tekstom i otišao je na spavanje. Kada se ujutru probudio, sačekala ga je ceduljica sa tekstom pesme – njegova gospođa se u toku noći, očigledno, zabavljala i sve je odjednom “leglo”.
Postalo je priča o ženi sa savršenim, zategnutim telom koje izgleda kao “zidana kuća”. 
No, da se vratimo na početak priče. L. je još uvek lepa žena koja mami poglede. Doduše, zadnjica joj je za broj veća i grudi su joj se otromboljile, ali nije joj zameriti.
Dok se gledam u ogledalu primećujem koliko je život zgužvao sve nas. 