Једна од пре: железничка зграда

Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…

Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.

Лепо изгледа одавде. А сад ко зна какву ће ругобу од стакларе да натркече овде уз магистралу…

Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.

Кафана је заузимала целу терасу и огромну просторију иза прозора који на њу гледају… брат брату тридесетак столова.

Него… немам више ништа да кажем о тој згради, јер више ништа ни не знам. Уместо тога ћу о стицају околности, како је до фотке дошло и како је обрађена.

Кренуо сам да поправим бицикл. То углавном умем сам, али клавирштимер за мењач нисам никад постао, за то се тера код мајстора, који је у оној згради што се наслања на ову (на широкој фотци, десни крај). Што сам сад запео за бицикл, кад је стајао тако раштимован већ годинама? Зато што сад имам времена за то. Јер је неко негде запео да од фине и сложне програмерске екипе прави нешто сувише налик корпорацији, демократија је замењена командном хијерархијом и срање је, миц по миц, претегло над занимљивим послом… Те сам се тако нашао у стању мировања/мировине, ерго бицикл.

Стање нерада је довело до још једне привилегије: предвече, 30-VII-2019, сам коначно срушио последњу инсталацију Пенџерија 7 на својој главној машини, и потпуно прешао на Линукс. Оно пар ствари што сам користио на њему сам већ пребацио, и сад се испоставио челоклепни тренутак: немам аутокрп за Линукс!

Трајало је цигло 15 минута да пробам један додатак за Гимп, а, не ваља јер спаја само две фотке и то на руке, батали, следећи. Тај следећи је некакав Хугин, који је испао бољи и од оног канадског Аутокрпа и далеко бољи од оног старог фКрпа (pStitch) који Канон даје приде уз сваку фоткалицу. Док је фКрп захтевао да сам тражим тачке спајања и сам чупам косу кад не успем да нађем довољно, толико је Аутокрп био сасвим у фазону “рани свиње и не дирај ништа”, тј јесте он могао да се подешава, али се то радило мењањем неких бројева, па онда обрада, па да видимо резултат, па ако не ваља ајде испочетка… што ем уме да потраје, ем ни те бројеве нигде не сачува за касније.

После њих, овај дође неки крпежни рај – има неких десетак пројекција, са пеглањем вертикала и без, било која полазна фотка може да се искључи или врати, разни параметри могу да се чачкају у трку – и резултат од сваке такве операције се види одмах. Приде, оне тачке за спајање налази сам, али могу и да се додају/одузимају на руке, јер како вели стара фоткаџијска изрека, “беш аутоматику која не може да се искључи”.

Те ми није дао ђаво мира… вратио сам се на оно клаустрофобично купатило и урадио га поново. Трећи и четврти пут, јер сам пробао са пеглом и без. Немојте кликтати на тај линак, фотке су оданде нестале (осим ако вас занима шта сам тада писао, то је и даље тамо). Ево све четири.

Канонов фКрп га је исецкао као салату
Аутокрп се већ много боље показао; ако није ломио плочице, то је и закрпио понеку фугу, а неке и штогод подвостручио
Хугин у некој централној пројекцији, са пеглом укљученом на памук. Исто је мало закрпио понеку фугу.
Ова му се пројекција зове “обрнути Меркатор”. Можда сам могао мало на руке да измрдам ова два места где је стуб рецнут, ал’ добро је и овако.

(велике: широка, страга, купатило: пКрп, аутоКрп, Хугин с пеглом и са антиМеркатором)