Ma koliko bio uveren da dobro poznajem muziku iz sedamdesetih, po ko zna koji put me neka otkrića “malih” albuma razuveravaju da nisam ni blizu toga. Kada sam juče završio pregled snimaka nekih koncerata, Cevka mi je sama pustila grupu Neutrons. Moje uši su odmah registrovale interesantnu muziku koju do tog trenutka nisam imao priliku da čujem. Utešno, sa popriličnom sigurnošću bih mogao da pogodim vreme njenog nastanka, jer mi je ličila na mnogo toga što već poznajem.
Samo je bila malo drugačije smućkana.
Kako se odmah čulo da imam posla sa tipovima koji jako dobro sviraju, pomislio sam da će mi biti lako da ih lociram i saznam o čemu se radi. No, nije bilo ni malo lako sklopiti mozaik mada sam imao od čega da započnem…
Početkom sedamdesetih, grupa Man je bila jedno od otkrovenja koje je dolazilo iz Walesa. Uz Brinsley Schwarz su možda najzaslužniji za uspostavljanje pub rock zvuka na Ostrvu. No, za razliku od sličnih grupa iz tog perioda, Man su bili glasni, a u njihovoj muzici su se, uz obavezni bluz, preplitali i psihodelija i progresiva. Voleli su i da džemuju, na zadovoljstvo publike koja je ubrzo od njih napravila kult.
Kako je muzika grupe Man bila bila zasnovana na zvuku gitara, klavijaturista Phil Ryan i jedan od gitarista/basista Michael “Will” Youatt su ih napustili, želeći da sviraju nešto drugo, i tako je nastalo jezgro grupe Neutrons. Postava je zaokružena dolaskom iskusnih muzičara koji su činili okosnicu – bubnjara Johna Weathersa (Gentle Giant) i violiniste Stuarta Gordona (Incredible String Band, Peter Hammill). A muvalo se tuda i još mnogo drugih muzičara…
Albumom Black Hole Stars (1974) i zvukom Neutronsa dominiraju Ryanove klavijature. Ne na neki pompezan način, poput Kaitha Emersona i Ricka Wakemana, već vrlo funkcionalno. Tradicionalnih međuigara gitare i sintisajzera ima mnogo, ali su sve podređene pesmama, bez nekog prevelikog rasplinjavanja u formi. Dok slušam Neutronse, na um mi padaju i sličnosti sa zvukom sa albuma iz toga vremena koje su objavljivale grupe Genesis, Renaissance, Gentle Giant, PFM, Nektar… To nekome može da zasmeta, no ja im to brojim kao veliki plus.
Muzika Neutrona na ovom albumu je besprekorno odsvirana i veoma dobro upakovana. Na momente zvuči grandiozno, kao da je reč o najboljima grupama iz tog vremena. S druge strane, repertoar nema specifičnu prepoznatljivost, što im je jedina zamerka i neprestano se češkate prebirajući po glavi i pitajući se na šta mi ovo liči.
Pesma “Living in the World Today” je dobra ilustracija za poslednju konstataciju. Njen početak me odmah podseća na Pink Floyd, mada će se razviti na sasvim drugačiji način od onoga kako su Floydi to činili.
Neutrons su snimili i drugi album Tales from the Blue Cocoons (1975), koji se neznatno razlikuje od prethodnika. Ovoga puta oseća se uticaj još nekih grupa aktuelnih u to doba (Argent, 10cc, Traffic) i muzika je malo prijemčivija za prosečnog slušaoca. U nekoliko pesama uveli su i ženski vodeći vokal i te pesme imaju folk prizvuk. No, iako su se potrudili da udovolje željama izdavača, na komercijalnom planu ništa se nije desilo.
Posle promotivne turneje grupa je raspuštena, a Ryan se vratio u Man. Ovaj vrlo zanimljiv offshoot je vremenom zaboravljen.
Ako ste ljubitelji rocka iz sedamdesetih, potražite reizdanje na CD-u na kome se nalaze oba pomenuta albuma. Obogatićete fonoteku jednim vrlo interesantnim diskom čiji sadržaj ćete sa uživanjem slušati.