Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…

још стоји метална конструкција која је изигравала терасу и на коју се качило степениште

И даље не мрдам из центра, јер ту је густина архитектонских слојева највећа. То јест, крпило се и удевало и сналазило и било је свашта. Како би се рекло језиком с краја прошлог века, ту су се правила мала деца. И буквално.

У ову авлију сам јако ретко залазио. Некад давно је ту био први (у СФРЈ?) експрес ресторан, оно где узмеш тацну и скидаш клопу са полице па наређаш себи ручак. Био сам у њему једном, ту сам појео свој први бурек с месом (бос. бурек). И онда, за четрдесетак година сам туда зашао можда једном или двапут, мада је у строгом центру, једва 100м од оне прошле фотке.

Ово је у ствари призор који се укаже кад се прође кроз ону кућу без крова. И прође до предњег краја дворишта.

Таквих градских центара има по целој Европи. Tим огромним кућама у главној улици ипак мора некуд да се дотури угаљ, млеко, мора послуга некуд да пролази, морају да постоје ти задњи улази, а мора однекуд и светло да долази. Зато се, кад се то градило, цртало тако да има авлију, а онда се то некако само од себе повезало са улицом страга, са све ајнфором. Пошто смо ту где јесмо, неко то зове авлијом, неко двориштем, а неко пасажем.

У овом дворишту су чак успели да сазидају некакве канцеларије, има ту неколико фирми (фирама?), има свега, чак и пар адвоката. Ту је и нека ауто-школа (што није за самоуке, мада би могло и тако да се преведе са грчког), има и примера босанског арт декоа, има и своје ђубриште, добро закоровљено, а и коров је заражен вилином косицом (cuscuta epiphytum), дакле и биолошки и географски разноврсно и заокружено. Могао бих да наштрикам серију од десетак фотки ових архитектонских тектонских слојева и да продајем причу да сам их снимио сваку у другом граду. И још бих и далеко стигао са том причом и не би ме никад ухватили.

Но, овај призор, ситних окана и врата у крову, ме сваки пут привлачио. Сећам се нешто да је ту било неко климаво степениште и да сам чак знао шта је иза тих прозора, можда сам чак једном и био горе, јурећи не знам кога за не знам шта – или сам сањао, ко ће то сад знати. Тј сањао јесам сигурно, него је питање да ли је ово основа за то…

То поткровље се, очигледно, одавно не користи, јер ем фали једно стакло на прозору, ем фали и само степениште. Олуци су, види се, делимично нови – тј скроз нови на десној кући и дворишној згради, а на левој само вертикала. И то поприлично нови, ови глатки лукови су новотарија, то су не тако давно била сечена и лемљена колена.

Кровови су овде као оне сахат куле из Андрићевог говора, где свака избија по неком свом времену. На левом крову имамо три четврт бибер цреп, четвртину бечејски. Десно је неки нов, који се ређа у ступцима а не напола смакнут као бечејац – ове уздужне пруге су новост на коју се тек навикавамо. На дворишној згради је тамнозелени лим.

Антене које вире из левог оџака… не вире из њега. Наместило се случајно, то је врх поштанског антенског торња, две-три стотине метара иза њега.

На вратима тавана (мансарде, атељеа, поткровља… родно неопредељено до даљњег) још стоји метална конструкција која је изигравала терасу и на коју се качило степениште. И то изгледа гвоздено, а ја сам нешто запамтио дрвено… можда и јесте било гвоздено, касније.

Уз сву технологију, општу доступност информација… ја не знам ни где да питам ко би можда знао неког ко се сећа шта је било под овим кровом. А копка ме.