Једна од пре: фасада на раздељак

Та пицерија је скоро 2км одавде, дакле достава, нема друге.

Није ово ништа страшно, има таквих кућа у свакој улици. Деца наследе кућу па је поделе, или браћа сазидају па различито уређују своје делове. Кад се заломи оваква неприлика, да немају посебне улазе, и то се некако среди. Осим кад не иде.

Јер, шта да се ради, строги центар и нема се одакле да се буше посебни улази, нема другог прилаза осим овог са улице. Нејасно је само зашто су направили оваква врата, ширине укупно метар а двокрилна. То чак није ни бајаги одвојен улаз, то је незграпно и незгодно. Ко зна шта има са унутрашње стране и зашто је морало баш овако.

И онда, виђе врага, овде нико не живи. Ово је закатанчено, ланац је провучен кроз поприличне рупетине у вратима, и већ је зарђао. Остали су само трагови овог подељеног живота – фасаде у различитим бојама и материјалима, различит степен влаге у зидовима, чак ни зид у улазу није једнако урађен ни једнако напукао. Неки су се ту баш трудили да се разликују. А сад су једнако одсутни. И намножили им се четинари у олуку подједнако, и левом и десном.

Ту долазимо до разлога зашто сам ово уопште снимио. Кутија за пицу. Нисам завиривао да видим шта има унутра, да ли је Шредингеров мачор већ слистио садржину. Или је неко само оставио празну кутију. Јер центар је ово, главна улица је на сто корака, ко зна коме је то достављено.

Ово сам снимио октобра 2017, док још нисам средио предлошке за обраду у Сировом, а и канона сам терао у пуној резолуцији, па је ова фотка овде стигла у неком срезаном издању, што је ограничење софтвера на који ради Суштина. Код мене је још увек оригинал од 3662х5467 пиксела, па сам могао да лепо прочитам чија је кутија (а види се и на овој смањеној). Та пицерија је скоро 2км одавде, дакле достава, нема друге.

Покушавам да их замислим како шћућурени у мрачном улазу у напуштену кућу једу пицу, можда потежу из неке флајке, домунђавају се и кикоћу, а онда остављају кутију уредно сложену на прагу, и одлазе у ноћ.