Једна од пре: немате ви довољно духова

За разлику од неких других здања из ове тектонске серије (нису ипак толико стара да им ставим оно архи-), ово није нестало. Стоји. Нема ни духова, издувала их промаја, јер ни једно стакло није остало.

Ово је снимљено 2013, током исте шетње кад и она бара. Аутокрп од пешес снимака, усправних.

За ову ме зграду везују чак и неке успомене. У горњем десном углу, у поткровљу, ми је била фирма од 1997. до даљњег. Колико смо рачунара, монитора и каблова однели на други спрат па после носили доле, никад се неће избројати. У ствари трећи, јер приземље има свој спрат… таква архитектура.

Током те фото шетње нисам ни помишљао да уђем. Ем је био скоро мрак, ем је на огради био катанац, ем сам Цебине чуваре запамтио као, хм, недружељубиве. А ако је остао неки да чува кућу духова, мора да је дивно расположен. Међутим, шест година касније…

…наиђе већ помињани другар, наоружан својом фоткалицом, Сонијем некаквим, и наговори ме да опет кренемо у фото сафари по рушевинама. Тога бар имамо онолико, ал’ прошли пут сам га већ водио на уобичајена места. И онда се сетим Цебине зграде. Ограда спреда је нестала, а ми смо ушли са авлијске стране, јер смо тамо фоткали стару шпиритану.

Авлија никад није имала среће са зеленилом. Сад има само то.

Степеништа унутра делују као нека комбинација Сталкера и Хичкока, али држе, па сам стигао и до некадашњих просторија фирме ми. Остао је само један зид у нашој љубичанственој боји.

Ово је за Шефа. И он је ту попио понеку кафу.

Остали зидови су отишли некуд, куд већ зидови одлазе.

Као у Њујорку. Дрвеће расте на другом спрату.

Излазимо кроз предњу страну, где је некад била продавница аутоделова. Овде је, до пре само двадесетак година, све било пицнуто, улазило се и излазило, људи су шетали папире, делове и паре. Било је живота, ихај.

Занимљиво ми је да видим како од разних премаза, подних и зидних облога није остало ништа. Издржали су само бетон, гвожђе, дебље даске и ситне плочице по стубовима. Све остало захтева одржавање.

Замишљам како ли је исписан графит под плафоном, и помало ми се врти у глави.

Ово би требало да, једном за свагда, објасни предност приватне својине над друштвеном.