Географија је неумољива. Како год да окренем, а да није скроз заобилазно, до града стижем преко (старог) Житног трга. Који сам већ фоткао онолико пута, дојадио је и мени као и вама, ал’ ето, неће географија. На њему је чак и најзгодније место за паркирање, па и кад није шетња до града него вожња зарад шетње, опет тај исти трг.
Зато покушавам да бар преко њега не идем увек истим путем. Да сам ишао право, оним најкраћим, био бих у дну ове фотке, уз коцкарницу, ал’ онда фотке не би било.
Ово је само предњи од четири сијамска киоска (или беше пет). Тако су збијени да мора да имају неки тунел куд улазе. Ајде онај иза са пецивом, и овај кључар, код њих се виде улази, али оне две трафике… Можда би била добра фотка кад бих једном устао довољно рано да снимим како отварају. Мора да је нека вратоломија.
Кључар је бар метнуо лилаве, ака љубичанствене ледовке, па није онај случај да ми плава пробија у љубичасту. Да ми је знати шта се ту догађа. Виђам чак и на врло новим видео снимцима, где нема шансе да је јефтина опрема или скрнав алгоритам за јпег компресију, да плаво и љубичасто светло дају тамнији лик тамо где осветљавају него поред тога. Мистерија за ову недељу.
Прелазим мост, као и сваки пут. То је, наравно онај мост, на месту где је био онај мост… Важи и даље мој аксиом да одолевам свему осим искушења (имам и аксиом за цигарете, гласи “боље горе кад понесеш”). И наравно, знам да сам одавде окинуо бар педесет снимака досад, па шта, најбољи пејзаж у граду.
Овде се саставило боље светло него претходних година, јер кад већ не ради пивара (колико оно година, има ли 20?), да отворимо музеј пива. Тај музеј је отприлике на месту где дрво на долми лево прекида низ светиљки. На десној обали и даље нема ничега, ту су стражњи зидови разних кућа, стоваришта, штампарије. Бела ограда на десном крају је паркинг СДК или ко је већ сад ту, некакви порезници ваљда.
Зато, зимско небо. Заласци су овде зими некако драматичнији, навуку се некакви дункл тегет облаци, уме да буде и јаркоцрвеног и свачега. И зато нисам ни покушао да шкљоцнем из руке, него лепо спустио канона на ограду, трећинка са 3,5, ИСО 1600, лепо мирно и без журбе.
Тиме сам се измигољио из кинеске четврти, завршава се с ове стране моста (у ствари не, уселили су се и у бивши ПРКБ тј бившу Наму на сред главног сокака). Ово је начисто фотка изнебуха:
Уопште нисам имао намеру да испадне овако. Требало је цео предњи план да буде у мраку, све до најужег тротоара у граду (ама чему онај пајван од стуба до стуба, тек сад га видим), са мало овог неонског круга лево, међутим десно је апотека. Данас све приватне апотеке имају тај зелени крст који бљешти као блесав, и збуњује возаче јер жмига. Што сам скроз заборавио, па ми је осветлио овај зид таман кад сам шкљоцнуо.
Чекај, зар нису приватне апотеке којекуде, ово је централна главна градска апотека? А, па власт се огласила неспособном да сама одржава своје апотеке, па је измислила да их да у концесију. Боље да не знам ко је ту све добро прошао.
Откако су нам унучићи у гостима, одлазак до града подразумева свраћање до посластичарнице, коју смо већ видели, али из другог угла. Док чекам да девојка исече торту, колико већ може да стане у ону кутију од Запонетија, призор се сам намеће. Ваљкасто стакло и искривљен одраз сладоледа у њему су, д’извинете на изразу, шлаг на торти.
Коликогод да, наводно, нема никакве плаве хране, те овај сладолед делује као да се производи у “свим природним бојама најлон кеса” (бисер незнаног аутора), толико ми пада на ум једна (од бројних таквих) сцена из серије “Вавилон 5”, из деведесетих, где има и доста хуманоидних ванземаљаца и једе се свашта. Земљани често једу нешто као ретко тесто, отприлике овако плаве боје, и уживају у њему. После сам пронашао шта су то замесили: јогурт са боровницом. Плава храна, сасвим земаљска.