У ствари, киоска два. Јер овде имамо комплетан ручак: један киоск је пиљарница, други продаје живинско месо. Цигарете, новине, пластичне боце и лименке су у наредном, већ ван кадра.
Код великих дућана се сав тај прљави веш догађа негде назад, где не допире поглед муштерије, у магацину и авлији, иза зграде. Киоск нема тај простор, а све те празне кутије неће да нестану саме од себе. Мора негде да их стрпа, док се не однесу.
Овај низ киоска има ту невољу да је постављен попреко у односу на улицу, а иза леђа нема никакав зид, него ограду дворишта, које припада забавишту, те ову гомилу не заклања ништа, само та жичана ограда кроз коју се све види.
Осим банана, које стижу у сопственој амбалажи, остало је све по безименим гајбицама, које све изгледају исто. Но, очигледно све ово потиче од пиљарнице. Живинарцима роба стиже у пластичним џаковима и картонским кутијама, и они су овог пута стигли да склоне своју гомилу.
Овакве гомиле сам могао да снимим на још десетак места по граду, није ово једини ред киоска коме се виде леђа. Но, има ту један елемент који ми обавезно привуче пажњу: боја. Овако јаркоцрвен киоск се ретко виђа, нарочито откако су кренули да праве ове од алуминијума, као што је био онај из првог дела. Чудо како старо сивило увек гледају да префарбају – а нове ствари праве све сивље и сивље. Ваљда ће им дојадити и то.
Дотле остајем при ставу да овај призор боље изгледа од било које сиве коцке, без обзира на то колико је коштала њена изградња и опремање.