U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.
Barem sam tako mislio.
Nekoliko godina kasnije, kada su počele da mi pristižu strane novine, uvideo sam da sam propustio čitav ešalon britanskih ranih progresivnih grupa koje su bile jako dobre, ali nikada nisu postigle neku veću popularnost (Gracious, Rare Bird, Julian’s Treatment, Spring, Beggar’s Opera…). Pri kupovini vinila uvek sam se odlučivao za nova izdanja onih već etabliranih izvođača, pa sam se tek sporadično upoznavao sa delovanjem pomenutih grupa samo ako bi mi slučajno natrčao neki od njihovih albuma. Vremenom, uspeo sam da stvorim nekakvu sliku šta se dešavalo na tom delu muzičke scene na početku sedamdesetih, a posle nekoliko decenija čeprkanja još uvek nailazim na izdanja koja mogu da mi privuku pažnju.
Naročito ako su se originalno pojavila u vrlo malim tiražima(1000 privatno štampanih primeraka), kao što je to slučaj sa Cirkus One (1974).
Do mene je posle više decenija dospela Plus verzija albuma sa 14 pesama, pa sam se dao na preslušavanje. I da znate, grupa Cirkus uopšte nije za potcenjivanje.
Očigledno je da se radi o vrlo kompetentnim muzičarima. No, problem je sam njihov repertoar. Ima na albumu mnogo melotrona, divnih melodija, čak su angažovali i pravi orkestar na pojedinim mestima, no same pesme su već pomalo demode za vreme kada je album snimljen. Punkeri su već kucali na vrata, kamoli sve ono što je došlo za njima…
Normalno, Cirkus nije imao nikakve šanse da napravi bilo kakav veći proboj. No, ekipa se pokazala kao vrlo izdržljiva. Uprkos raznima razlazima i sastavljanjima, uspeli su da snime još tri albuma. Peti bi trebalo da se pojavi u upravo vreme dok ovo pišem, a šta danas sviraju i u kojoj postavi – u ovom času ne bih znao da vam kažem. Oni kao da su ostali u onom vremenu: na netu o njima i njihovom radu nema nikakvih podataka.
“Seasons” je još jedna dobro poznata pesma sa tematikom “otišla si, e pa neka”. Narator ima posla sa ženskom čija se raspoloženja menjaju kao godišnja doba, no ostaje čvrst u svom uverenju “da će vremenom zalečiti svoje rane”.
Problem sa debitantskim albumom grupe Cirkus je gde ga svrstati. Ovo nije “progresiva” u pravom smislu reči, nego bogato aranžirana i ugodna muzika za slušanje, recimo nešto kao što ni ELO nisu progresiva, već orkestrirani pop/rock. Nesporazum je, možda, u prevelikim očekivanjima i fami koja prati ovaj album još od njegovog objavljivanja.
Uostalom, ovde ga imate celog, pa prosudite sami. 