Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Ово су у ствари била два киоска, но овај испред ког стојим док фоткам је одавно прерастао тај облик и постао цела зграда, мада и даље киосколика – метал, стакло и испуне. То већ има и кујну и веце и столове и столице, то је класични камионџијски брзождер. Одлична лесковачка пљескавица од четврт киле, а има чак и доброг сладоледа. Пошто нам је на десет минута вожње до куће (ако неког занима, северни крај Стајићева), ту једемо само кад полазимо на дужи пут баш негде пред ручак, или се са њега враћамо а код куће нема ничег за јело.

Овај киоск на слици је допуна тога. Камионџије сврате да поједу нешто (знају где ваља), а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм. Зато пиво, газирана пића, папирни пешкири, тоалет папир, кисела вода а онда (не види се, лево од кадра) и нормалан асортиман.

Фотка као фотка, ни тамо ни овамо. Овај сам призор шкљоцнуо више пута, ваљда сваки пут кад смо ту јели напољу. Могао сам шкљоцнути и изнутра, ал’ кроз стакло није то то, мора да се буџи кривуља, надокнађује одсјај. Овај је једини ушао у ужи избор, јер крај је октобра, друго михољско лето, и сунце бије баш у гајбице.

Толико о киосцима, већ смо загазили у те пограничне случајеве, нема даље.