Једна од пре: гурач

Прекјуче смо се затекли у граду, у шетњи са унукама. Наравно да сам понео фоткалицу и нашкљоцао педесетак комада, и наравно да сам сликао пре свега њих. Других намера нисам ни имао, бар што се фотографије тиче. Кафа код Цветановића (добро де, запамтио сам како се сад зове, ал’ није битно) је само комплетирала угођај. Међутим, намести се и понека сцена. Био неки квазифолклорни путујући циркус, такмичење у кувању ајвара и превртању палачинки, више учесника него публике, нисам се ни примицао да снимим шта се као догађа.

Него, у повратку, поглед с моста.

Ово ми није најбољи снимак одавде, мада сваке године шкљоцнем бар седам. Није ни најбољи снимак на мом диску – јер, једна од ћерки (ћерака?) је имала среће да је она имала фоткалицу у руци кад су облаци били најлуђи, док сам ја гурао колица са унуком – тј нису била колица са унуком, него смо он и ја гурали колица, дакле џаба канон на рамену кад морам да пазим да се не саплете.

А одавде је и иначе тешко оманути, пејзаж ће учинити своје, па не знам под којим светлом и каквом шклопоцијом се шкљоца. Овог пута, велим, сцена, догађај.

Прво, након сивила главне улице (види штрафту горе), ово је право освежење. Ем је фабрика чарапа још у тој комбинацији џандр плаве фарбе и жуте фасадне цигле, иако одавно не ради (а можда и не постоји), ем је пивара пуна тих прозорских обзида, макар и зазиданих, бар је разиграно. Него и те речне лађе, то шарено ихај – гурач у тробојку са једним жутим нагласком и два болничка хидранта. А? Х не значи болницу? А, значи хидрант? Добро. Где сам оно… а, да, и ово парче лађе што га гура, јесте са стране шмураво крмкасто, али је палуба јаркоцрвена донекле, а од некле бела, а и те црвене је изгледа било вишка па се преливало.

Нисам дуго пратио како се ситуација даље развијала, само до тренутка кад је требало да занесе предњи крај штогод у десно, јер је ту кривина, па онда јако улево, јер следи још јача кривина, кад се уђе под жути мост. Тај се мост види у крајњих десних стотинак пиксела, има и црвен ауто на њему, и види се, испод и иза њега, нешто утврде на десној обали, иза те кривине.

Док смо још гледали, успео је да се приљуби левим боком уз обалу, и тек онда кренуо да даје гас (што је био један густ облак дима изнад крме) и да полако одмиче комад од обале. Џаба му три навигатора на палуби горе, маса је то, а и струја га гура куд она хоће. Можда је било и додатних отежавајућих околности, јер је вода баш јако ниска – треба да допире скоро до стазе на десној обали кад је нормално – па је зато и морао да тера тако уз леву обалу да се не би насукао.

Ту је унукама понестало стрпљења, а и биле су мокре јер су купале лутке у фонтани… те не знам шта је било до краја.