немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу
Неочекивано лепо време, итд итд, те се затекосмо у граду са унучићима, да се сви мало проветримо. С чим смо мало претерали, јер је баш дувало, ал’ се дало поднети. За почетак, улов дана:
Седели смо у бурегџиници/пицварници у приземљу водоторња. Клинке су клопале неки пицић, и док сам проверавао неки од претходних снимака, уочим силуету градске куће. Откуд? А, стаклена врата. Хм… стаклена врата. И онда још и налепница, ма ово мора да се шкљоцне.
Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10.
Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.
И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.
Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.
Stvari koje se rade iz nužde najčešće se neslavno završavaju. No, ima izuzetaka.
Peter Meaden bi bio samo jedan od mnogobrojnih likova koji su se muvali po Londonu da mu nije pošlo za rukom da kao tinejdžer postane faca među Modovima u prvoj polovini šezdesetih. Danas bi za njega rekli da je bio influenser. Nama je interesantan kao čovek koji je progurao grupu The Who kao njen prvi menadžer i omogućio im da naprave i izdaju prve snimke. Iz nekih razloga njihova saradnja je prekinuta, a o poslovima grupe počeo je da brine dvojac Kit Lambert/Chris Stamp, filmaši koji su bili u potrazi za neafirmisanom grupom o kojoj bi, eventualno, nešto snimili.
Znamo kako su se stvari dalje odvijale: pesma “My Generation” 1965. godine brzo je postala himna britanske mladeži a, bogme, i danas se rado sluša.
No uprkos uspešnim singlicama i debitantskom albumu, para u to vreme nikada nije bilo dovoljno.
Води се разговор између кустоса галерије и Бајре, чувеног фотографа. – И ви велите да се ова ваша фотографија зове “Мујо у Зеници”? – Управо тако. – Аха… А ко је онда ова гола женска особа на слици? – То је Фата. – А овај што лежи го поред ње је, наравно, Мујо? – Не, не! То је Ибро! – Па какав сад Ибро? А где је Мујо? – Како где је! Па у Зеници!
