Ја се сећам тачно, био сам пред телевизором и гледао ово. А прошло је само педесет зарез три фртаља година од овог 20-IV-1970.
А сећам се и ове хаљине и фризуре коју ту носи. Исто је тако изгледала и налето, кад је певала “Капетане мој” у Сплиту, а дуплерицу са фотком са тог наступа сам годинама држао на зиду. Ово је последња година кад смо могли да је видимо двапут у истом издању.
Овде се већ назире све оно што ће доћи наредних година и деценија. Максиметар, као култна емисија, можда неће издржати дуго, нити ће њихова идеја да на крају сваке емисије лансирају нови домаћи хит имати неког већег успеха – пре свега због лењих буба из ПГП РТБа, које то напросто нису ни пропратиле, а камо ли искористиле као место за лансирање плоче која излази сутрадан. Од петнаестак тако лансираних песама, на винилу је освануло две-три.
Концепцијски, пак, Максиметар је надишао узоре – овде нема рампе, публика је свуд около, ово није варијете у провинцијском позоришту изнесен пред камере, ово је журка убачена на кошаркашки терен, камерманима је дата поприлична слобода кретања (осим оном једном у средини, тај је морао да пази на каблове, ал’ је могао да се окрене куд је хтео). Ни светло није обавезно да обасја сваки буџак – јер каква би то била журка да је баш све осветљено? Тада је први корак на журци био да се погасе сва светла осим колико треба да се види да се промени плоча. Када се погледају такве емисије рађене у то време на западу, ово је авангарда. И концепцијски, и занатски.
Јосипа Лисац је овде на почетку соло каријере. Дотле је певала по разним кварнерским бендовима (О Харе итд, лако се да наћи) и напросто их прерасла. Овде хвата залет. Све што ће радити касније, види се неким делићем у овом снимку, у виду клице или тек назнаке. Али све је ту.
Ту је и Драган Николић, тада још мршав и бео (не, нисам ја измислио ову доскочицу, штавише криво ми је што нисам ја, то је из неког писма гледаоца, што је прочитао Саша Радојчић). У ова два ипо минута можда и нема много шта друго да се види… је ли ми опроштено што сам промашио педесетогодишњицу?
Е, хвала најлепше!