Uvek sam pomalo skeptičan kada mi neko preporuči album za koji do sada nisam čuo. Na navaljivanje prijatelja u jednoj od diskusionih grupa, koji se klao da će me grupa Ronin oduševiti čim budem čuo prvu pesmu, morao sam da popustim. Čak mi je poslao njihov jedini album, pa nije imalo smisla da ga ignorišem. Već kada sam bacio oko na omot srce mi je odmah zaigralo. Ispostavilo da sve pobrojane muzičare koji su učestvovali na snimanju dobro poznajem.
Čak i više nego dobro, jer oni su svirali na mnogim od mojih omiljenih albuma iz sedamdesetih.
Centralna figura Ronina bio je Waddell “Waddy” Wachtel, jedan od najzaposlenijih gitarista u Los Angelesu. On je krivac za karakterističan zvuk koji je dolazio sa ranih albuma Linde Ronstadt, Jacksona Browna, Warrena Zevona, Jamesa Taylora i mnogih drugih velikih i tiražnih zvezda. Spisak albuma na kojima je svirao je doista impresivan i ako ispratite link ka Wikipediji, začudićete se ko se sve na njemu nalazi.
Krajem sedamdesetih, između snimanja albuma albuma Living in tthe USA (1978) i Mad Love (1980) Ronstadtove, Wachtel je došao na ideju da oformi sopstvenu grupu koja bi svirala njegove pesme. Saradnike nije morao da traži – zajedno sa njim pratili su Ronstadtovu na koncerima (Dan Dugmore, Rick Marotta), a basista Stanley Sheldon je bio stari znanac koji je svirao kod Petera Framptona.
U igri je bila i već ugovorena turneja po Japanu na kojoj bi bili predgrupa Rossingtnon Collins Bandu, koji su osnovali preživeli članovi legendarnih Lynyrd Skynyrd. To im je garantovalo finansijsku isplativost celog projekta. Za producenta je isposlovan Peter Asher, koji se okitio brojnim nagradama tokom sedamdesetih i stajao kao menadžer iza najtiražnijih izvođača, usput polirajući ono što su novinari nazivali “kalifornijski rok zvuk“. Asher, za koga Wachtel ima samo reči hvale, dobro razume muzičare i uvek se trudi da ima pravi kontakt sa njima, radi potpunijeg zvuka pridodao je i gostujuće klavijaturističke asove (Don Grolnick, Bill Payne).
Album Ronin (1980) je energičan i jako dobar. Wachtel i ekipa su dovoljno iskusni da svirku filigranski odrade, a pesme su zvukom na tragu, recimo, Zevonove “Werewolves of London“. Samo je pevanje drugačije. Ima tu pesama i komercijalnog, radijskog potencijala, a slaba strana su tekstovi. Doduše, ima i mnogo gorih. Uostalom, Wachtel je mogao da zamoli pomenute prijatelje da mu napišu/dopišu nešto od njih, pa bi sve to onda bilo mnogo zanimljivije.
“Love’s Coming into My Life Again”, uvodna pesma sa albuma izdata kao singl, u Americi je prošla potpuno nezapaženo. Turneja koja je usledila sa Rossington Collins Bandom, kao zagrevanje za Japan, naišla je na opšte prihvatanje kritike i publike. U Japanu 1981. su trijumfovali svirajući na najvećim stadionima. No, bilo kakav komercijalni uspeh je izostao, pa su se Wachtel i ekipa vratili studijskom radu i potražili posao kao cenjeni prateći muzičari.
Ako je epizoda sa grupom Ronin bila samo trenutna poslovna varijanta koja je odradila svoj deo u cirkusu koji se zvao The California Live In Japan (Peter Asher presents The California Live), možemo biti zadovoljni.
Šteta je što ova ekipa nije nastavila zajedno, makar se i povremeno sastajući.