Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Линчбург је на мапи обележен као варошица, али је мање више селендра, дакле варошица. Јер у Америци нема села. Једино село је онај Гринич у сред града Њујорка, остало су све градићи и градови, јер штогод има поштански број рачуна се да је град. А све има. Објашњавао ми то другар, али давно, 1997., па ми сад то више не звучи тако убедљиво и логично као онда. Мада, кад се погледа на мапи, поприличан је, у центру има чак мрежу 10х10 паралелних улица, као виљушком по пиреу пројектованих, али се то са друма и не види толико, јер то је Вирџинија, они воле да раштркају своје градове, да између квартова оставе по читаву шуму, па се онда питамо “а где је ту град”. Растојања између кућа, у том делу где смо били, су исто велика као и у местима са три улице.

Кад кажу “земљани тонови” ја прво помислим на аутомобиле. Она прича, да треба куповати сива кола јер се не примети кад су прљава. Тојест не треба их ни прати, и кад се оперу изгледају исто – јер је земља сива кад је сува, црна кад је мокра, осим кад је иловача. Међутим, није битно шта је где какво, него се броји какво је то у Америци, њихово се наметне свима осталима. Кад се потражи дефиниција земљаних тонова, добије се брдо реклама за разноразне декоратере, и сви они тврде да нису то само разне нијансе смеђе, мрке и кестењасте, него има и тамнозеленог. А сива? Па не, то није боја земље. Јер, они не смеју да погледају кроз прозор, они гледају у литературу из које преписују своје идеје, а зна се одакле она потиче.

Јер стварно, на већем делу северноамеричког континента, гдегод сам имао прилике да видим, земља је црвеница, као на слици. Слабо држи воду, али то не смета јер, бар на источној обали, има доста кише (осим октобра-децембра), океан је при руци а обала равна све до Алапача Апалачија.

А иначе да, положила је. Већ трећи дан после тога нисам могао да се сетим где сам то био. Линчбург, коњу заборавни, Линчбург, си запамтио најзад?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image