Једна од пре: пет година напред, пет метара десно

Да не дрвим, све сам већ рекао о томе како сам слаб са географијом, више сам се раширио по историји. Штоно кажу, српска посла. Амери, рецимо, раде баш контра од тога.

Дакле иста места фоткам, само у нека друга времена. А пошто је фотка више тренутак него место…

А био сам ту већ, 2017. је овде освануо чланак о две фотке снимљене претходне године, на ивичњаку испред овог призора. И тај се чланак већ надовезивао на претходни, снимљен нешто раније… Ово је нешто као да сам у Београду и стално налазим нешто да сфоткам у Кнез Михајловој, а у Љермонтовљеву не стижем никако. Но, то је судбина прометних улица са много дућана. Привлаче људе, па и оне с фоткалицама.

Јер ово је била једна од оних прилика кад смо кренули увече у посету, а онда се госпоја сетила да купи унуку неке мајице. Јесте била брза, изашла је за пет минута (види горе) али је мени и то било довољно… било је још снимака, није да није.

Тренутак је био одличан (онај пре њега не баш толико, из месаре је изашла нека госпођа и размазала се по средини кадра), нико се не помера превише а ипак се креће и има, што кажу, динамику. С тим што динамика треба да је онај опсег од најтишег до најгласнијег, хм, куме, јесу ли могла та имена мало паметније да се надену?

Светло сам знао какво ће да буде – знам кад крећемо, знам кад се смркава, знам куд ћемо проћи, дакле предумишљај. Такорећи планирање. Све онако у плавом сату, осим што је било мало облачно па нема ту боју, светиљке и рекламе приметно одскачу али још нису главни извор светла, чак је и у месари већ светлије него напољу, једино је под стрејом кафића поприличан мрак, јер они тако воле.

Историјски, имао бих ту да наређам, али само од 1990. наовамо… кров који се види иза угла покрива бившу баштицу пред кућом, која је прво избетонирана те године да би се ту ређале гајбице, јер је кућа претворена у пиљарницу. Сад је тамо нешто друго – и прошао сам сад туда, видео, и не сећам се, јер нема сврхе да се памти. Сви ти дућани дођу и прођу, чак и веће фирме. Ето, на углу иза кафића је била Промесова месара, где смо чак стекли звање старе муштерије. Фирма јака, пола радника су им били стари из периода комбината, знали су занат и преносили га млађима… до прошле године, а онда су и они нестали. Даље се ни не сећам, морао бих да копам по старим фоткама. А туда сам ишао у основну, школа је 50м иза угла, требало би да се сећам сваке куће.

Да ће неко у позадини да долази и да одлази, са тим сам и рачунао, увек тога има ту. Непланирано су упали ови у предњем плану – дама са псетанцетом и млада породица. Не сећам се да ли су се уопште разговарали, ваљда су се само јавили једни другима па онда стали тако да чекају неког или нешто. Теоретичари ће сигурно имати неки назив за овакву композицију, не марим, морају и они нешто да раде.

Сад бих препоручио Шефу да не чита даље, следи трактат.

За разлику од оних снимака од пре пет година, народ се оденуо у живописније крпице. Само та група испред мењачнице ми дође сива зона – ем су једино они обучени у сиво (тј отац и колица), ем је сива и кућа иза њих. Сиви су, у ствари, и аутомобили преко пута, сви до једног.

Истина, овде има и црвене – једну прописује закон, а оно у позадини је како реклама замишља парадајз. Међутим, људима је изгледа дојадило то сивило, бар овог лета, ево већ други пут ове недеље успевам да ухватим кадар где су можда једно или двоје затечени у сивом, остали су се ушаренили. Колико толико.

Ако и успеју да се премундуре, остаће им уваљено сивило на скупљим стварима, којих се неће лако отарасити. Све те сиве коцке што су сазидане последњих деценију-две неће никад да се префарбају, треба прво да орону. Једина сива ствар што сам видео да је свеже префарбана (у лепу плаву, није се најбоље осушила) је бетон на базену. Али тај бетон има преко 40 година. Кола ће се распасти можда за десетак, али за то време ће се овамо увести још толико половњака те сиве боје… дакле 20 година док се отарасимо тога, 40 година док се фасаде обнове… Јел’ се то вратио стаљинизам? Они су волели то глајхшалтовање… Зато сваки ауто у боји, сваку розе мајицу (као оно у дну слике, баш привлачи поглед), а и пословну зграду ако умакне диктату сивог, сматрам за покрет отпора.

2 komentara na temu “Једна од пре: пет година напред, пет метара десно”

  1. Eh… Traktat ili ne traktat, ja pročitao. Moram da ti dojavim da ima nade za tvoje hronično negodovanje oko činjenice da bezmalo niko ne želi da doplati 300-800 € kada kupuje novi auto da bi promenio boju u odnosu na generičku sivu, koja je najjeftinija za turanje na auto, a baška što se na njoj najduže ne vidi koliko je auto zaista prljav.

    Elem, neki proizvođači su uveli neke nove generičke boje koje idu bez doplate. Slutim, argument je ovog puta na psihološki oštrijem manevru: nadaju se da će više ljudi negativno reagovati na drečavo narandžastu nego što im je bilo svejedno što je boja siva, pa će tražiti promenu uz doplatu. Istina, ne znam koliko je taj manevar uspešan, jer informacije o izboru nemam. A za sve ovo ne bih ni znao da se nedavno nisam upućivao u ponudu određene klase vozila u koju sam zainteresovan da se uskoro udenem. Jedan zaista nudi drečavu narandžastu kao osnovnu, drugi nudi šerpa-plavu, treći ozbiljnu crvenu boju, jedan proizvođač ide čak do one “joj moje oči” zelene što može biti svetli u mraku.

    Dakle, možda je tvoja dvodecenijska (što ja znam, a možda i duža) kuknjava na siva vozila urodila plodom. Prosto ne verujem da je neka koincidencija 😉

  2. На то “baška što se na njoj najduže ne vidi koliko je auto zaista prljav” има и контра – и кад га опереш, опет изгледа прљав, дакле чему прање. С те стране би мени баш то одговарало, али сад ето неће ни да ти региструју прљава кола (а ако су сива, откуд они знају да јесу?) па морам да их перем чешће него иначе…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image