Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.
У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.
Већ сам једном имао фотку снимљену са истог места са скоро истим призором – у уводу за чланак о некој другој шетњи, али дневној. Напросто су сви ти кафићи и посластичарнице на главном сокаку сад постали одличне бусије за фоткање. Седиш, а живот промиче поред тебе, и сваки час наиђе нешто занимљиво. Овог пута сам гађао само клинку у пругастим чарапама – успела је да привуче пажњу, нарочито тим што нису исте висине, али на други поглед видим да има ту свачега.
Проседи панкер на бициклу, са чирокез фризуром, је некако отео представу овде. Још кад се слика гледа преко целог екрана, напросто као да на њој нема ничег другог. Издоминирао, рекли би клинци данас. Иначе, другар који је измислио израз је одмах добио питање “чекај, Чероки или Ирокези?” – “ма, мислио сам на Черкезе”.
Нашкљоцао сам, наравно, педесетак комада током ове шетње, али већином породичних. И ту бих остао без ударне фотке за крај серије, да није… ова (петнаест минута) старија замазала мајицу тортом. И не долази у обзир да даље носи то на себи, скине је и неће да обуче. Наравно да нисмо понели ништа резервно. Срећом, тропска ноћ па није неки проблем, а ионако имамо можда 300м до кола. Последња фотка за вечерас је како она претрчава мост.
О качењу ледовки на мостове немам баш неко лепо мишљење. Можда да су у једној боји нормалним данима, а да се ушарене само кад су, например, Дани пива или тако нешто. Но, бар даје неку живахност и добро изгледа на фоткама, посебно на оваквим местима где су два моста тако близу. Кад бих иначе имао плав бетон и ограду на фотци.
Плави сат се био завршио негде крајем другог дела, и ово је сад снимљено по чистом ноћном светлу, без примеса неба. Ово је и последњи снимак за тај дан – пет минута касније смо и стигли до паркинга и отишли кући.