Црвене гиље

Пре доста година сам натрчао на Лајсов сајт. Јер та сам врста хрчка, скупљам југоносталгичарску музику, из времена док се још производила. Штавише, има тамо и новости… које ми стижу са још једном задршком, поврх оне из набавке.

Има тих задршки неколико – прво, док се бенд оснује, па док остави трага на винилу, па док буде заборављен, па док то неко пребаци у мрз формат, па док то неко негде окачи да подели с комшијама, па док ја то приметим и скинем, па док се решим да испеглам јачину (мада је Лајсо доста добар са опремом снимака, бар је увек исто, само му тегови нису у уникоду), па док испеглам наслове, па онда док се сетим да то пребацим у чекаоницу. Па док тамо дочека свој ред.

А кад га дочека, буде ту изненађења. Буде да чујем новог Арсена ког никад нисам чуо, а буде и целих бендова за које бих се заклео да их никад нисам чуо, или да их се бар не сећам.

Ево например ови. На неко пето слушање ми западну за уво. На седмо-осмо почнем да обраћам пажњу. Док сам дошао до десетог, већ су ми се, према скроблеру, попели на двадесет пето место моје листе најслушанијих (коју нећете никад видети, јер би ме се и Зоћа и Газда одрекли преко новина).

Истина, та листа садржи само неких пар хиљада песама из текуће чекаонице, јер ако свака рндалица има душу, рндалице у свирајкама имају неке ћефове на тој души, и зато гомилу ствари никад нисам преслушао – отуд нове песме славних покојника, које годинама чаме на диску, никад их није нанела. Зато сад слушам са те уже листе, и то већ целу годину, штагод ми се учини да би било занимљиво. Тако су и претходна два-три прилога, музичке феле, настала, то је оно што је испало занимљиво.

Е, сад, Банана. Ако сам и чуо за њих док су постојали, не сећам се. А није да су неки безвезни клинци, успели су да изгурају два албума, што је за бенд из позних осамдесетих приличан успех. Већина таквих бендова би објавила сингл и можда касету и разишла се. Знам само оно што пише, а што је скоро дословце преписано из Јањатовићеве енциклопедије, осим што је згодно изостављен детаљ око певачице Александре Токовић. Наиме, не пише да је она ћерка Драгана Токовића, хармоникаша и народњачког композитора.

Ивер је овде пао подалеко од кладе, јер иако је она написала већину композиција, нема ту ни трага од народњаклука, ово није упрошћено, нема премошћених нота (оно да развлачи један слог на три ноте на крају стиха, или да стрпа три слога у једну ноту јер текстописац није умео боље), чак се свуда музички нагласак поклапа са језичким (што је већ тада била реткост, а да данашњи поп слушате цео дан, могло би вам се десити да омркнете а не дочекате), ово има ритам, има замах, ово је квалитетан поп. Кад вам то напише познати мргуд који се рогуши на упрошћену музику, то ваљда значи да ово ваља. Занатски добро, композиторски маштовито, и на оба албума још нисам нашао нешто што би ме изнервирало.

Препоручујем да преслушате и остале њихове ствари које вам цевка нанесе. Има ту неколико песама које су у ужем такмичењу за ушног црва против којег не бих имао много против.